Atraktivnu glumicu upoznali smo u seriji „Senke nad Balkanom“ kao snažnu feministkinju koja se ničega ne plaši, ali privatno je ona žena s mnogim nesigurnostima kojoj su na prvom mestu suprug Radivoje Bukvić i njihov sin Danilo
Sve nas je prevarila kada smo je u seriji „Senke nad Balkanom“ upoznali kao fatalnu ženu i feministkinju. Privatno, glumica Marija Bergam (27) povučena je devojka kojoj svetla reflektora nekada prejako biju u oči. Štaviše, sve donedavno karijera je nije previše interesovala. U braku s jedanaest godina starijim glumcem Radivojem Rašom Bukvićem bila je posvećena životu koji su održavali na relaciji Beograd–Pariz, a svoju ljubav krunisali su rođenjem sina Danila (3). Porodica je i dalje sav njen svet, ali sada uživa i igrajući u pozorištu i pred kamerom. Nedavno je održana premijera njene predstave „Sprovod u Terezijenburgu“ u Bitef teatru, a gledamo je i u novoj sezoni serije „Vojna akademija“ gde je neke scene delila upravo sa svojim suprugom. Međutim, sastali smo se da razgovaramo o seriji koja ju je proslavila i potpuno promenila njenu svakodnevicu, a koja će na „Top“ kanalu dočekati drugu sezonu početkom naredne godine. Marija će ovom prilikom pobiti neka naša predubeđenja, naročito kada je u pitanju status feminističke ikone koju joj prišivaju.
Kako se nosite s popularnošću koju ste stekli ulogom u seriji „Senke nad Balkanom“?
Marija Bergam : Igram jedan od nosećih likova, ali nemam utisak da sam zbog toga već postala velika zvezda. Inače ne verujem u popularnost kao takvu. Meni generalno nedostaje samopouzdanje da bih tako razmišljala. Volela bih da sam osoba koja ne preispituje sebe toliko često.
Zbog čega nemate samopouzdanja?
M. B. : Mislim da većina ljudi ima problem s tim, ali nisu svi dovoljno iskreni da ovako javno to priznaju. Mnogi su nesigurni u sebe, a ja sam takva naročito u profesionalnom smislu. Stalno imam osećaj da u nečemu krećem od nule, da ne znam ništa kad god ulazim u naredni projekat. Retko kad u životu idem napred i gledam u budućnost bez osvrtanja. Obično nemam očekivanja od bilo čega jer se plašim da će me ona izneveriti. Takođe, za svaki posao bojim se da mi je poslednji. Valjda je ovde takvo tržište da je taj strah možda i opravdan.
Međutim, u „Senkama“ igrate Maju koja je veoma jaka i dominantna ličnost, ima li u njoj ipak i malo vaše naravi i karaktera?
M. B. : Ljudi koji me dobro poznaju kažu da sam tu ulogu odlično odigrala, ali jedva čekaju da me gledaju u nečemu što je mnogo bliže meni. Ne osećaju da mene ima u tom liku, što je s jedne strane, veliki kompliment jer znači da sam dobro odglumila. Međutim, verujem da u svakome od nas postoje višestruke ličnosti, pa i u meni sigurno ima bar malo Maje, ali bitno je za šta se opredelimo.
Slovite za mladu i perspektivnu glumicu, ali kako se u takav opis uklapa podatak da ste u 24. godini postali majka jednog dečaka, te da ste već četiri godine u braku?
M. B. : Život ljudima donosi ono što im treba u datom trenutku. Nisam planirala ni da se udam niti da rodim dete, ali u nekom trenutku kod mene se izgubilo interesovanje za posao i samo sam silno želela da postanem majka. Ipak, kasnije sam uspela obaveze prema porodici da uskladim s poslovnim. Nedavno sam bila na jednom izuzetnom predavanju Fondacije „Novak Đoković“, gde su objasnili da za uspeh morate izaći iz zone komfora, šta god da radite, da morate biti fleksibilni. Morate rizikovati da ne uspete. Strah od neuspeha je stvar koja nas obično sve sputava i ograničava. Najvažnija stvar koju sam naučila je da neuspeh na profesionalnom planu ne treba poistovećivati sa onim ličnim.
Nastojite li da u svemu što radite budete primer svom sinu?
M. B. : Veliki zadatak roditeljstva jeste da dete vaspitavate sopstvenim primerom. Ono što se živi i događa ispred deteta najviše može uticati na njegov razvoj. Mislim da će Danilo dosta toga različitog pokupiti od Raše i mene. Nas dvoje dolazimo s različitih područja, imamo drugačiji mentalitet, odrasli smo u različitim porodicama, ali sigurna sam da će naš sin pokupiti ono najbolje od oboje.
Nakon četiri godine, verujete li u savršen brak?
M. B. : Nađite dvoje najidealnijih ljudi na svetu i ostavite ih negde same, na kraju će se posvađati. Tako je i u braku. Život u zajednici s drugim čovekom podrazumeva i susret sa samim sobom. Kada je reč o bračnim nesuglasicama, problem suštinski nije u onom drugom, već u nama. Podvig je živeti u zajednici s drugim bićem, baš zato što savršenost ne postoji. Uostalom, šta je na ovom svetu idealno?
Kada kažete da treba naučiti da živite sa drugom osobom, koji kompromis ste vi u tome napravili?
M. B. : Treba stalno preispitivati sebe. Svi imamo tendenciju da se branimo kada uđemo u konflikt s partnerom, ali nekad, u nekom ćošku, treba da zastanemo i zapitamo se ima li tu negde i naše krivice. Na taj način postajemo bolji.
Trenutno u svetu, najviše u Holivudu, vladaju snažni feministički pokreti koji se bore za osnaživanje pozicije žene na filmu, ali i u društvu. Priklanjate li se takvoj ideji?
M. B. : Da me sad pitate šta je feminizam, bilo bi mi teško da objasnim. Taj pojam je veoma širok i nedefinisan. Iskreno, ne smem ni da vam kažem koja mi je prva asocijacija na sve to, jer bojim se da bi me linčovali. Čini mi se da je dosta buke, mada doduše za to i ima razloga. Postoje oblasti u kojima bi zaista trebalo popraviti situaciju ženskog pola, ali postoje i stvari koje su preterane i nepotrebne.
Sigurno ste čuli ko je Harvi Vajnstin, a tema seksualnog uznemiravanja u Holivudu napravila je veliki metež u poslednje vreme. Ima li toga i kod nas?
M. B. : Čula sam da ima i žao mi je zbog toga. Ipak, moram vam priznati, kad bih to osetila na svojoj koži, ne bih se obraćala novinama. Postoji tu i obrnuta situacija, muškarci trpe uznemiravanje od žena. Samo se radi o poziciji moći i njenoj zloupotrebi.
Da li ste zadovoljni statusom žene u našem društvu?
M. B. : Volela bih da se više obrati pažnja na trudnice i porodilje u Srbiji. Veoma su loši uslovi za njih i tim ženama mora da se obezbedi bolja nega. Treba nam klima u kojoj će porodilja u prvim danima svog majčinskog iskustva da se oseti lepše, sigurnije, da ponovo poželi da rodi, a ne da bude uplašena. Nažalost, ja sam imala negativno iskustvo. Preplakala sam gotovo čitavu trudnoću i zato apelujem da se na tome dosta poradi. Verujte da u Francuskoj postoje brojni terapeutski programi koji pomažu porodiljama. Na neki način, i to je vid borbe za natalitet o kome se danas toliko govori.
Između Francuske i Srbije, gde trenutno vidite svoj život?
M. B. : Sada se on odvija ovde, ali kada završim sa svim obavezama, moguće je da ćemo malo preći tamo. Pariz mi ne nedostaje, ali nedostaje mi Radivoje kada je tamo. Kažu da je Pariz grad romantike, ali za mene je Beograd najromantičniji grad na svetu.
