Za Kemiša svi znaju, ali o ovome se strogo ćutalo: Vesna Zmijanac volela moćnika kog zna cela Srbija

Vesna Zmijanac pevačica je koja uz Lepu Brenu nosi status najveće jugoslovenske dive, a uz čije ime i lepotu su se svojevremeno vezivali moćni muškarci iz različitih profesija. Pored braka sa Kemišem i doktorom ekonomskih nauka Vladom Jovanovićem, Vesna je imala nekoliko veza, o kojima je pisala u svojoj autobiografiji "Kad zamirišu Jorgovani" napisanoj 2000. godine.

Veza Vesne Zmijanac i srpskog moćnika našla je takođe svoje mesto u Vesninoj knjizi, a pevačica je ovu ljubavnu priču započela ovim rečima:

Pročitajte: Nije Zorica bila razlog - Vesna Zmijanac otkrila zašto se razvela od Kemiša

‒ Pevala sam samo tamo gde sam zbog nekoga ili nečega morala, i gde bi moje odbijanje onome ko me je pozvao značilo uvredu i navelo ga na pogrešan zaključak da ja iz ko zna kojih razloga ne želim da se odazovem na njegov poziv. Na jednom od takvih i isto tako prihvaćenih nastupa upoznala sam i Onog koji me je zvao Veco.

Imenujem tog čoveka ovom dugačkom ličnom šifrom ne zato da bih prikrila njegov identitet (jer se za našu potonju vezu – koja na neki specifičan način i danas traje – saznalo brzo, i saznao je svako ko je želeo i trebalo da za nju zna; ona je bila i ostala jedna od javnih tajni koje se o meni pričaju i prepričavaju), već stoga što želim da tim rečima (ako je to rečima uopšte moguće) što tačnije oslikam pravu prirodu našeg odnosa.

Želim time da iskažem pre svega onu veliku nežnost koju je taj čovek prema meni ispoljavao (i ispoljava), onaj zaštitnički stav koji svakoj ženi prija, onu sigurnost koju svaka žena traži, onu prijateljsku (ali pravu!) naklonost i spremnost na svakovrsno žrtvovanje koja je, mislim, uočljiva u načinu na koji mi se skoro u svakoj prilici obraćao (jer „Veco“ sem njega zvala me je jedino i samo moja majka).

Mnogi, koji su devedesetih pomno pratili šta se dešava na estradnom nebu prepoznali su u ovim redovima tadašnjeg šefa socijalista u parlamentu i bliskog prijatelj Slobodana Miloševića, Milorada Vučelića.

Zorana Mandic/ATAImages

‒ Upoznala sam, dakle, tog čoveka kome sam poslednja velika ljubav (kako to on kaže), a koji meni predstavlja nasušnu potrebu; kome je veza sa mnom bila vid pobune, oblik nepristajanja na čvrste i zadate koordinate u kojima je svojim položajem, statusom, ugledom i faktičkom moći bio prinuđen da se kreće, kome je ta veza bila uvek otvoren prozor kroz koji je mogao da vidi (i gledao je!) i nešto drugačiju sliku od one na koju je na osnovu već pobrojanih činilaca morao da pristane, i čak da je takvom (lažnom i iskrivljenom) sam pravi i modelira.

Veza Vesne Zmijanac i moćnika o kome piše bila je osuđena na propast, pre svega zbog njene profesije i svega onoga što je njeno ime pratilo, pisala je u svojoj knjizi ona:

Pročitajte: Lepa Brena zapušila usta Vesni Zmijanac - Proslavila si se po birtijama na osnovu „Kuku, lele, majko, oteo mi neko muža“

‒ Bez obzira na to što je učestvovao (isprva svojevoljno, i sa željom da pomogne i, ako je moguće, iznutra doprinese promenama koje bi svojom opštošću i kvalitetom bile od pomoći celoj zemlji) u sistemu koji je ljudske živote natkriljivao svojom teškom senkom u svim oblastima (kasnije je njegovo (sa)učestvovanje postalo oblik moranja, stalna, a žučna polemika sa onim sa kim treba i gde treba, da bi se, evo, izgleda ne baš blagonaklono prekinulo), ja sam u Onome koji me je zvao Veco pronašla ono što sam oduvek tražila: razumevanje, zaštitu i ljubav bez računa, ljubav koja postoji i opstaje čak i kad radi u korist svoje štete, jer takva kakva sam ja bila, i šta sam (mislim na profesiju) bila, i ko sam u suštini bila (a što malo ko zaista zna i razume) – bilo je nešto što je Onome koji me je zvao Veco predstavljalo nemali balast i smetnju.

Čak toliko da su mu (zbog svega što se za mene i moje ime vezivalo, i što se za mnom kao rep vuklo) savetovali da se mene mane, da sa mnom ni ne razgovara, a kamoli da se uz mene viđa na javnim mestima ili da me na takva mesta vodi.

A vodio me je svuda – često insistirajući da se baš zajedno i baš na tim i takvim mestima pojavimo – želeći valjda da i time pokaže da je on ipak i uprkos svemu svoj, da je čovek koji ima svoju volju i misao i koji sme da ih pokaže.

Za to je, priznaćete (čak i ako apstrahujemo postojanje ljubavi koja, kako kažu, ume da bude i slepa; no, ne verujem da je u slučaju Onoga koji me je zvao Veco to slepilo moglo da ima takvu snagu), potrebno da u nekome postoji mnogo onih hvale vrednih osobina i vrlina, koje čoveka i čine čovekom. - napisala je Vesna pa dodala:

‒ U ono zlo doba, u ono nedoba koje je duše mnogih ljudi zauvek obeležilo, meni je uspelo da uz Onoga koji me je zvao Veco pronađem i tračak svetlosti, pronađem davno izgubljenu veru u to da je moguće da postoje i ljudi koji su zbog nekog drugog (a ne samo zbog sebe) spremni na nešto što im ni od kakve koristi ne može biti.