Pročitajte deo priče Uroša Timića - PAKLENA RAPSODIJA: KLOŠAR

Svake srede u magazinu Story čeka vas pravo iznenađenje - deo jedne od fantastičnih priča naših poznatih autora. Kako možete doći do cele priče naći ćete na dnu teksta, ali pre toga, ove nedelje "zavirite" u svet Uroša Timića i njegovu priču "Paklena rapsodija: klošar".

Ležim na leđima, čaša mi je i dalje u ruci, posmatram malje na mom golom telu i ne znam da li su mi odvratnije one ili trbuh koji je zahvaljujući godinama ispijanja piva i drugih alkoholnih pića postajao sve veći. Ali, tvoji prsti prelaze preko malja, tvoja kosa pokriva moje grudi i prizor više nije tako tužan i odvratan. Polako te okrećem na drugu stranu, jer znam da u suštini ne voliš kada sam grub, ali nasuprot tome, voliš grub seks otpozadi i ja životinjskim potezima teram tvoje telo da se trza. Jednom rukom te čvrsto držim za kosu, drugom ti prelazim po kičmenom stubu, jer tvoja leđa su izvajana skulptura nebeskih majstora i ne mogu da prestanem da im se divim iako smo u ovoj igri dva amatera koji samo demonstriraju ljubav, jer za istu ovu ljubav ja tebi moram da iskeširam svaki put dve stotine evra. I svaki put se dvoumim da li je tuga u tvojim očima, nakon seksa, nastala zbog toga što me voliš, a moraš da mi uzmeš pare ili zbog toga što se i dalje baviš poslom kojim se baviš i pored mene, moraš tih dvesta evra da uzmeš još makar trojici muškaraca nedeljno. Živiš bolje od mene, ali kurva si, a ja govorim sebi da sam pošten građanin koji je za tih dvesta evra četrdeset sati nedeljno morao da sedi u hladnjači i da istovaruje i utovaruje robu i u tim trenucima bih voleo da sam i ja kurva i da nisam sa ovog sveta i nisam iz ovog svemira i da smo oboje rođeni u nekom drugom univerzumu i da smo tamo dva potpuno druga bića u telima koja ne moraju da vode životinjski seks, već vode ljubav i ta ljubav ne košta dvesta evra, već košta čitav svemir.

Volim te i ti to znaš. Volim te kao što te nikad niko nije voleo. Osećam da voliš i ti mene, ali ne znam da li je to zbog heroina ili zbog toga što je seks toliko dobar ili zbog toga što me stvarno voliš i ja sam tvoja srodna duša i ne mogu, a da ne osetim tvoju ljubav jer ta ljubav je veća i od tebe i od mene i od svih mušakraca sa kojima nedeljno spavaš, a o kojima ja svaki dan razmišljam i pitam se da li i njih voliš i da li se i oni isto to pitaju i ako se pitaju da li se kidaju i ako se kidaju da li se i oni pokidaju.

Ustajem, povlačim crtu, stojim pred ogledalom. Odraz mi uzvraća tridesetogodišnja nakaza sa podočnjacima i bradom starom nedeljama koju ne fura iz fazona, fura zato što je klošar jedan najobičniji koji ne ume da uzme žilet, a da ne pomisli odmah kako njime prelazi preko vena, već prelazi preko brade i skida malje sa brade, a ne skida poslednje otkucaje života sa svojih ruku. Tvoj karmin stoji na stolu i ja ga otvaram, mažem svoje usne, želim da budem lepši, ali u ogledalu sada vidim istu tu nakazu samo ima crveni karmin sada i počinjem da se smejem budalasto, čujem i tebe kako se smeješ i želim da ti kažem da me poljubiš, ali ne mogu od smeha. Heroin osećam u nosu, ušima i plućima i smejem se, iako znam da nije od heroina, od druge droge se ja smejem, ali lek za to nije izmišljen. Ne mogu da se izlečim i nastavljam da se smejem. Prilazim ti, ljubim te, ljubimo se i smejemo se kao dve budale, ne kao, mi jesmo budale, ali seks koji sledi posle toga me zaista tera da se zapitam kako to da nisam za sve ovo vreme postao impotentan, već uspevam i da te nateram da ispuštaš te zvukove koji me ponovo podsećaju na to da te volim i da me voliš i da je naša ljubav jedina stvar koja je bitna u svom ludilu koje se dešava u mojoj glavi.

Kuća se nalazi na drvetu. Ne, to nije kućica na drvetu, to je neka skalamerija, kuća, vila, nešto neobično, takođe od drveta, izgleda kao neki smešni kafić, skalupljen od starog nameštaja i babinih olindranih tepiha, ali je istovremeno i nešto najveličanstvenije što sam ugledao u svom životu. Životu? Da li je ovo život, smrt, san ili nešto četvrto? Ne znam gde sam ni da li imam telo ni da li je sve oko mene stvarnost ili je u mojoj glavi, ali pošto ja nemam glavu, kako onda nešto može da bude u njoj?

Kuća se obmotava oko tog drveta, drvo raste kroz nju, u njoj, zaklanja sunce, sunce se ne vidi, krošnja je ogromna, prozora nema, nema ni vrata, postoji samo drvo i ta kuća, skalamerija u kojoj se ja nalazim. Neko cveće raste iz posivelih žardinjera, puzavice se pentraju po zidovima i osećam miris piljevine. Stolice su stare, potpuno rasklimane, stolovi izlizani i izgrebani, ali deluje kao neki starinski, vintidž kafić iz nekog prethodnog vremena... ja sam to rekao vintidž? Ja ne koristim tu reč... Osećam istovremeno prijatnu atmosferu tog mesta, ali me drma nostalgija i neki osećaj da ću na tom mestu poludeti i ne mogu da se otresem patnje, žudnje i čežnje za nečim. Ne znam ni šta je to nešto jer mi je previše lepo da sedim na ovakvom mestu bez vrata i prozora, a da, već sam rekao da ne postoje vrata i prozori, ali ne postoje ni zidovi, puzavice kao da se penju po mraku koji se pruža svuda oko mene jer stičem utisak da jedina stvar koja postoji na svetu trentno jeste ta čudesna kuća i drvo na kojem, u kojem i oko kojeg se nalazi.

Budim se, ona je i dalje pored mene, ustajem, oblačim se i odlazim. Pljunem na vrata kada ih jako zalupim i nadam se da me čuje iza njih i da zna da odlazim besno i znam da je boli pička što sam ja sada besan jer će se za koji dan jebati sa sledećom mušterijom, ali moram da dam sebi na značaju makar do trenutka kada ću se naći sa dilerom i povući sledeću crtu heroina, jer osećam neopisivu hladnoću, ruke mi se tresu i znam da je vreme za sledeću dozu.

Da li me neko zajebava kad su ovog klinca poslali da mi da paketić, klinac nema ni petnaest godina, ma ko ih jebe sve na gomili, neka trule u zatvoru posle za neki maloletnički kriminal, šta ja serem, ja upravo klincu dajem keš u ruke i uzimam od njega paketić i jedva čekam da odem kući da ušmrkam sadržaj jer mi je toliko hladno, ledeno, ne osećam više ruke, a oktobar je mesec i ne bi trebalo da se smrzavam ovoliko. Odlazim kući, zapljuskuje me smrad vlage i neopranog, trudim se da to ignorišem, otvaram prozore da pustim vazduh da uđe u kuću, ali iste sekunde zažalim jer me spoljašnja hladnoća ošamari preko lica i ja ne mogu više da izdržim. Otvaram paketić, saspem ceo sadržaj sebi u usta, nos, oči, pokrijem facu tim prahom i bacam se na krevet, počinje da me radi i ludilo kreće.

Zidovi dobijaju boju i ja pomišljam na to da sam u onoj kući na drvetu da mi je život lep da ima smisla da nisam dripac najobičniji koji je uspeo da se zaljubi u kurvu i da ne delim tu istu kurvu koju će još nekoliko dripaca do kraja nedelje da jebe i da u mojoj glavi nije haos zato što sam mozak izgoreo drogom nego zato što sam ja tako odlučio i zato što sam samo umoran i umoran i umoran i ovo ništa nema smisla ima samo smisla da sklopim oči da malo odmorim da se probudim na lepšem mestu na primer u toj kući na drvetu i da tamo budem zauvek i zauvek i zauvek i zaivek i zauvek.

Dejstvo heroina je prošlo kada sam se probudio i kontam da je zato cena bila manja, ovaj heroin je sranje najobičnije i odmah razmišljam o tome da dileru jebem mater jer je poslao onog klinca i jer mi je uvalio teško đubre. Od njega se snabdevam već nekoliko godina, nabacio sam mu više klijenata, a on tripuje kako je neki mafijaš težak, jebaću mu ja onu sestru nalickanu sledeći put pa će da vidi ko je težak mafijaš.

Oblačim jaknu i izlazim iz smrdljivog stana, proveravam da li sam obavio nuždu dok sam spavao, nisam, dakle, mogu da se ne presvlačim i da odem u nekom nepoznatom pravcu i nađem sebi neku novu kurvu ili makar novog dilera. Pare sam potrošio, ali burazer će mi dati, mora da mi da jer sam sve davao dok sam imao sada kad nemam ima da mi daje, kevina kuća je sada njegova, a ja sam tamo godine rada uložio i neka se jebe i on i njegova smrdljuša od žene sa sve onom uštogljenom decom. Ne znam da li konta da ona već godinama kreše komšiju, ko ih jebe sve na gomili, neka tripuju da imaju savršen život, meni samo da da pare, a ja mu neću tražiti polovinu od stana.

- Ovo je poslednji put – izgovara mi kučkin sin u facu i pa šta ako nas je ista kučka rodila, ne znači da smo isti psi. On je džukac, ja sam veći.

NASTAVAK OVE PRIČE UROŠA TIMIĆA, ALI I DRUGE KRATKE PRIČE I ROMANI, DOSTUPNI SU BOOKMATE KORISNICIMA, PUTEM OVOG LINKA