Katarina Marković: Verujem u ljubav za ceo život

Poznata glumica otkriva da je emotivno ispunjena na više polja, govori o tome na koji način se bori sa svojim egom i tvrdoglavošću, na čijem ramenu najčešće odboluje svoju tugu, ali i u kojim momentima je najsrećnija

Iako je svojim projektima u pozorištu i na filmu pokazala da jednako uspešno pliva u svim žanrovima, harizmatična glumica Katarina Marković (35) nedavno se na male ekrane vratila svojom prvom ljubavlju, komedijom. Naime, televizijska i internet publika uskoro će imati priliku da je pogleda u veb-seriji "Prva faza" koja će se od druge polovine septembra prikazivati na portalu televizije Prva.

– Reč je o sitkomu s trajanjem od najviše 10 minuta. To znači da ćemo moj kolega Marko Živić, koji glumi mog bivšeg supruga i ja, imati po svega četiri minuta da poentiramo i zasmejemo publiku. Interesantno je da naši likovi u seriji nemaju imena niti se tokom čitavog snimanja susreću, sve je vrlo zanimljivo i novo za mene – otkriva Katarina koju pored rada na seriji, uskoro očekuje privođenje kraju dve predstave, kao i premijera “Plemenitog provalnika” u matičnom Pozorištu “Boško Buha”.

Skromna i veoma samokritična, Kruševljanka ne krije da stalno priželjkuje nove reditelje i samim tim drugačije uloge koje joj s godinama zbog velikog rada i truda polako pristižu. Jedna je od retkih glumica koja može da se pohvali kontinuiranim angažovanjem i bez obzira na to što ju je to dovelo do činjenice da ovog leta nije uspela da se odmori, sebe ne vidi ni u jednoj drugoj profesiji i ponosno ističe da je gluma njena ljubav. Mada je njen otac dugo želeo da ona završi pravo, svojom tvrdoglavošću istrajala je, uspela da nađe svoj put i postane veoma uspešna u svom poslu.

Da li vaš otac još uvek priželjkuje da postanete advokat?

– Svaki roditelj ima cilj da mu dete bude srećno i zadovoljno. Mislim da je moj tata postigao svoj cilj.

Potoji li momenat kada je posebno bio ponosan na vas?

– Mislim da su sve troje, a najviše sestra bili ponosni na moje uloge u filmu “Vlažnost”, kao i u predstavi “Iluzije” Ivana Viripajeva. I ja sam tada bila skoro zadovoljna.

Na koji način sa vašom majkom, ocem i sestrom volite da provodite vreme?

– Volim da otputujem u vikendicu u rodnom selu mog oca, pored Kruševca, gde moji roditelji provode dobar deo godine. Najsrećniji trenuci su mi kada tamo zajedno sedimo u dvorištu, igramo se s našim psom ili razgovaramo.

Da li vas roditelji u tim razgovorima zapitkuju kada planirate da se udate i podarite im unuke?

– Verovatno razmišljaju o tome, ali to ne dele sa mnom. Moja starija sestra ima privilegiju da im odgovara na ta pitanja. Verovatno je pitaju katkad i za mene, ali mi to ne prenosi.

Ranije ste izjavili da potomstvo nije za vas, da li ste u međuvremenu promenili svoje mišljenje?

– Kako prolazi vreme i kako sazrevam, drugačije gledam na te stvari. Mislim da je rad na potomstvu stvar dva bića koja svoju ljubav i bliskost žele da produže i stvore jedno sasvim novo biće, kao logičan sled tih emocija. Shvatila sam da to nije pitanje nikakve matematičke odluke, već potrebe da tako nešto ostvariš sa onim koga biraš i koji tebe bira.

Primetili smo da zračite posebnom energijom, da li je razlog tome isključivo zaljubljenost u glumu ili postoji još neka ljubav u vašem životu?

– Gluma je moja večna ljubav, ali kada je ona podržana još nekim zaljubljenostima u životu, onda je to divno. Mogu da kažem kako trenutno postoji više zaljubljenosti u mom životu, tačnije, emotivno sam ispunjena na više polja.

Šta je neophodno da jedan muškarac poseduje kako bi vas osvojio i zadržao?

– Ranije sam imala jasan skup osobina za kojima sam išla kada su muškarci u pitanju i na taj način pravila namernu distancu, diskriminišući one koji ne poseduju nešto iz navedenog skupa koji sam ja ufiksirala. Kako sam starija i učim da cenim različitost kod ljudi, bolje i kvalitetnije biram.

Znači li to da se vodite mišlju da ljude ne treba razumeti, nego voleti onakvim kakvi jesu?

– Ljude moraš razumeti da bi ih voleo.

Možete li reći da verujete u ljubav za ceo život?

– To je nešto u šta sigurno verujem, jer imam adekvatan primer u svojoj porodici. Međutim, za tako nešto potrebno je da osećate i negujete ljubav i poklonite joj ogromnu pažnju, što neretko predstavlja napor, jer ljubav je pored svega upravo i to. Takođe, neophodno je da i kada nije trenutak, nađete za šta ćete se uhvatiti, jer život ne može funkcionisati istim intenzitetom i jednako lepo. Ali ako vam je do određene osobe stalo, ako volite tu ljubav i to kako se vi u tom momentu osećate, sva nerazumevanja se prevaziđu.

Iskreno govorite o svom egu, koji kod vas često iz straha izbija u prvi plan. U kojim situacijama on preovladava?

– Ego po definiciji nije samo prepotentnost, nadmenost i bahatost, već strah, koji se kod mene pojavljuje onog momenta kada ne uspevam nešto da kontrolišem. To je stah od neuspeha, povređivanja, destrukcije i autodestrukcije koja obavezno usledi posle poraza. Sad radim na tome, jer shvatam koliko me sve to sputava.

Da li je istina da ste tvrdoglavi i da, kada ste u nešto sigurni, ne postoji mogućnost da promenite svoje mišljenje?

– Poštujem tuđe stavove i argumente, ali isto tako očekujem da se i moje odluke poštuju. Možemo ući u neku vrstu duela i rasprave i nije retko da priznam da nisam u pravu kada mi se lepo predoče stvari. Kako vreme prolazi, postajem mekša po tom pitanju, jer sam shvatila da baš umem da pogrešim, iz nemanja širine da ljudima dam za pravo.

Koja je najveća predrasuda o vama?

– Ljudi često od temperamentnih i veselih osoba očekuju da su uvek takve, pa ih zbunjuju situacije u kojima oni to nisu. Tada im se pridodaju epiteti poput arogancije i nadmenosti, koje uopšte nemaju veze s tim. Često se dešava da je upravo zbog toga osoba spremna da mrcvari sebe, trudi se da podražava htenja drugih ljudi i bude zabavna čak i u momentima kada joj do toga nije. Zato se ja sada trudim da ispoštujem sebe.

Iz ovog zaključujemo da i najradosniji ljudi imaju svoje momente tuge. Ko je vama rame za plakanje u tim situacijama?

– Uglavnom moja sestra. Jednakim intenzitetom roditelji predstavljaju bezbrižnost i bezuslovnost koja može da se oseti u svojoj bazičnoj porodici, kao i kasnije, u onoj koju sami steknemo. S obzirom na to da u životu nije sve potaman i potpuno u skladu s našim snovima, jedina prava želja oduvek mi je bila da budem spokojna i u miru sa sobom. Moja porodica moj je oslonac, ventil, mir i sigurnost.

Pored glume, najviše vremena odvajate za čitanje i putovanja, pri čemu je Rim potpuno zarobio vaše srce. Zašto je to tako?

– Dosta sam putovala, ali retko se desi da neko mesto ostavi na mene toliki utisak kao što je pre nekoliko godina to Rim učinio. To je grad iz mojih snova koji zaista postoji. Ima taj žar i toplinu koja meni potpuno odgovara i da umem dobro da govorim italijanski i kad bih tamo mogla da živim od svog posla, sigurno bih razmislila da se preselim. Ali pošto nije tako, Rim će me gledati, kao i ja njega, dva puta godišnje.