Povod za intervju s glumcem Nikolom Đuričkom jeste beogradska premijera njegove stendap komedije, a u iskrenom razgovoru otkrio nam je recept svog 16 godina dugog braka sa suprugom Liljanom, da postoje stvari koje mu ona često zamera, ali da su njih dvoje savršen spoj koji se dopunjuje na svim poljima a naročito u vaspitanju dece
Poznati umetnik Nikola Đuričko (43) neprekidno obogaćuje svoju biografiju. Sa samo šest godina zaigrao je u televizijskom formatu "Serija o bojama" i od tada niže zapažene uloge na televiziji, filmu i u teatru. Svakom projektu poznati Beograđanin daje se svim srcem te ne čudi što je postao miljenik nacije. Uporedo s glumom, u njegov život pristizali su i mnogi drugi izazovi te smo ga mogli videti u ulozi muzičara grupe "Kuguars", posle nekoliko godina i kao voditelja muzičkog kviza "Karaoke obračun", a oprobao se i u stendap komediji. Ideju o ovoj vrsti scenskog nastupa gajio je i razrađivao pune tri godine i zahvaljujući pojedinim kolegama, supruzi Ljiljani, ćerki Nađi (13) i sinu Đorđu (9) tek nedavno odlučio da to podeli s publikom. S komadom "Sve što niste znali o Džoniju, a niste smeli da ga pitate" nastupao je u gradovima širom Srbije, Evrope i Amerike, dok je beogradsku premijeru i svoj pedeseti jubilarni nastup imao 12. maja u "Kombank dvorani". S obzirom na to da je i sam izjavio da se najteže uspeva u rodnom gradu, intervju smo započeli pitanjem da li ga je mučila trema, strah i preispitivanjae da li će sve proći kako je planirao.
– Potrebno mi je da imam vrstu treme koja mi daje dodatnu energiju pa se trudim da je pretvorim u svog saveznika. Neprocenjiv je osećaj uzbuđenja koji se javi iza zavese, tik pred nastup. To osećanje imao sam kad sam počinjao da se bavim glumom, a imam ga i sad. Svaka uloga zahteva da krenete ispočetka i tu ne pomaže prošli uspeh ni uzbudljiva rešenja iz bivšeg projekta, sve mora ponovo. Upravo to izaziva tu neizvesnost i tremu.
Zašto ste se pored svih prostora opredelili baš za Kombank dvoranu?
– Iako je svih ovih godina bio pomalo zapušten, prostor Doma sindikata uvek je imao neki poseban šmek. Ideja o preuređivanju samo je potvrdila moj osećaj da je to idealno mesto za ovakvu vrstu nastupa. Dvorana je dovoljno velika, ali opet intimna za Beograd. Omogućen je pristup osobama sa invaliditetom, a opremljena je i savremenom rasvetom i ozvučenjem. Kada malo bolje razmislim, ne uspevam da nađem nijedan razlog protiv igranja u Kombank dvorani.
Ideju o stendap komediji razmatrali ste tri godine i tek nedavno realizovali. Zašto vam je bilo potrebno toliko vremena da se odlučite na taj korak?
– Zato što je jedna stvar pričati o nečemu, a sasvim druga stvar to realizovati. Smatrao sam da imam sklonosti i neki stepen veštine za tu disciplinu, ali nikako nisam mogao da nađem vremena da se tome stvarno posvetim. Pre jedno dve godine, kao da je predosetio, kolega Branko Đurić Đuro pozvao me da učestvujem u otvaranju njegovog šou-programa “Đurologija” u Domu sindikata i ja sam to rado prihvatio. Nakon toga, pristao sam to isto da uradim u Zagrebu i Sarajevu i veoma sam mu zahvalan na pruženoj prilici. To mi je dalo mogućnost da isprobam neke materijale, a gledajući njegov nastup, porazmislio sam o strukturi i temama koje ja želim da imam u svojoj stendap komediji. Ubrzo posle toga, tačnije na moj 43. rođendan, supruga mi je zakazala dva nastupa u jednom manjem mestu u gradu i na taj način me dovela pred svršen čin. Dva meseca sređivao sam beleške i sakupljao hrabrost i u te dve večeri izveo sav materijal koji sam imao. Naravno, to mi je kasnije pomoglo da odaberem najbolje i najuspelije priče s kojima sam oformio nastup koji sada izvodim.
Da li je tekst “Sve što niste znali o Džoniju, a niste smeli da ga pitate” vaših ruku delo ili ste ipak imali malu pomoć?
– U potpunosti mojih ruku delo, mada volim da kažem da sam imao pomoć brojnih životnih situacija. Život je najmaštovitiji pisac i ne može se meriti po ludilu i neverovatnosti. Što on može da izmisli, čovek ne može. Možda sam tu i tamo nešto kondenzovao kako bi bilo zabavnije, ali sve priče koje delim s publikom živa su istina.
Koliko će publika kroz ovaj komad zapravo imati prilike da vas upozna?
– Moja je ideja da se na neposredan način upoznaju sa mnom i budalaštinama kroz koje sam prošao, a pouzdano znam da su se slične stvari svima događale, možda ne baš iste, ali ako ništa drugo, svi smo prošli osnovnu i srednju školu. Svi smo ponekad prepisivali, pokušavali da dobijemo bolju ocenu nego što smo zaslužili i u tom prepoznavanju zajedničkog kolektivnog sećanja leži komunikativnost i jednostavnost mog nastupa.
Kako se nosite s kritikom? Da li vam smeta ili vas stimuliše za bolji rad?
– Smatram da kritika treba da se nosi sa mnom. Mi glumci navikli smo da nas stalno ocenjuju, potcenjuju i ucenjuju. S vremenom razvijam veštinu da razaznam šta je korisno i šta mogu da upotrebim da poboljšam svoju igru, a šta su zlonamerna isisavanja energije ili nadobudna tupljenja.
Pored angažovanja na domaćim projektima nedavno ste imali prilike da snimate u Holandiji. Kakva profesionalna iskustva nosite?
– Snimao sam tamo dve sezone vrlo uspešne serije Hollands hoop i za mene je to iskustvo veoma značajno. Ulogu sam dobio na kastingu u Beogradu i nisam ni sanjao da će to biti posao koji će trajati tri godine. Sarađivao sam s divnim ljudima i umetnicima od kojih sam mogao mnogo da naučim o štedljivosti i efikasnosti jednog snimanja. Pored toga, Holandija je divna zemlja, pa sam u slobodno vreme imao šta da vidim, čujem i da zaista uživam.
Izjavili ste da biste se najradije tamo preselili. Šta vas je najviše oduševilo u “Zemlji lala”?
– Dopada mi se njena uređenost, ali bez neke uniformisanosti. Pravila su stroga, ali sprovode se opušteno. Jedno leto proveo sam s porodicom u Groningenu, to je grad na severu Holandije. Dobili smo na korišćenje malu kuću na jezeru, bicikl i minijaturni auto. Snimao sam tri dana nedeljno, a ostatak vremena provodili smo u kupanju, vožnji bicikala kao i obilasku zanimljivosti. To mi je najlepše radno leto u životu.
Jedan ste od retkih glumaca koji najviše poslovnih ponuda dobija iz zemalja Zapadne Evrope. Šta mislite o istočnom tržištu?
– Ako mislite na rusku kinematografiju, smatram da je bolje da pitate mog kolegu Miloša Bikovića koji je tamo velika zvezda. On je postigao neverovatan uspeh i snima film za filmom. Svi smo na njega ponosni, a ja se često hvalim da ga znam. Pomenuo bih i kolege Marića i Bosiljčića, koji su imali vrlo uspešne izlete i nadamo se da ćemo još čuti o tome.
Delujete smireno a i objavili ste jednom fotografiju na Instagramu kako radite jogu.
– Moram da priznam da sam se ja samo slikao kako radim jogu i meditiram. Ne praktikujem je mada bih voleo da otkrijem njene čari. Nisam smiren, ali trudim se iz petnih žila da to postanem. Pokušavam da razumem život i otkrijem koliko zapravo mogu da utičem na njega. U tom razumevanju pronalazim svoj mir.
Šta vas najlakše izbaci iz takta?
– Bahati, agresivni primitivci, nepravda, nekažnjeno otimanje, ljudska svirepost, samoživost i tako bih mogao unedogled da nabrajam.
Ove godine sa suprugom Ljiljanom obeležićete 16. godišnjicu braka, kako se stiže do tolikog staža? Smatrate li da na odnosu dvoje ljudi mora da se radi ili mislite da ste vas dvoje jednostavno savršen spoj?
– Odgovor je tu negde na sredini. Smatram da smo jedno za drugo, ali isto tako da treba raditi na bračnom odnosu. Nekada nam ide glatko, nekad smo i na truckavom terenu, ali i dalje nam je najbolje kada smo zajedno. Ljiljana i ja dopunjujemo se oko posla i dece, lepo mi je u njenom društvu.
Većina ljudi smatra da je za stabilan brak potrebno mnogo kompromisa, dok pojedinci veruju da kompromis označava odsustvo ljubavi. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
– Kompromis je najveća odlika ljubavi.
Rekli ste jednom da niste tipičan Balkanac i da često Ljiljani pomažete oko poslova u kući i dece, ipak priznali ste da niste idealan suprug. Zbog čega mislite da niste?
– Na primer, nisam neki majstor i draže mi je, kada se već ne razumem u kućne poslove, da platim stručnjaka, nego da ja nešto petljam i napravim totalni haos. Ipak, rečenicu “Nisam idealan suprug” voleo bih da zamenim sa “Nisam savršen, jer imam i ja svoje mane”. Neke se trudim da popravim, a neke ostaju tu gde jesu pa navikavam Ljilju da ih podnosi.
Šta vam supruga najčešće zamera?
– Kad sam nepristojan u saobraćaju. Često izgubim živce, a ona mi kaže: “Nikola, molim te, ti si javna ličnost koja se zalaže za građanske vrednosti, a ovamo psuješ u saobraćaju”. Tada meni dođe da se katapultiram.
Svoje slobodno vreme najviše volite da provodite s porodicom. Da li još uvek praktikujete izlete van grada, koja mesta najčešće posećujete?
– Da, kada god možemo. Tu su Ada, 25. maj, Kosmaj ali i sva ona mesta gde su drugari.
Kako vaša deca doživljavaju vaš poziv i popularnost? Da li im to smeta ili im prija?
– Mislim da su se navikli. Uglavnom mi prilaze fini ljudi koji bi da popričaju ili da se slikaju. Za sada im je to zanimljivo.
Da li ih zanima gluma, kakva su im interesovanja?
– Moraćete njih da pitate. Koliko vidim, zasad ne.
Smatrate li da socijalizacija može da uništi sve ono što se u porodičnom domu trudite da usadite deci?
– Naša kućica je naša mala oaza. Tu se sluša raznovrsna muzika, gledaju se dobri filmovi, priča se o pametnim stvarima. Svet nek se sruši, ako je baš navalio, ali nas to neće poremetiti.
Jeste li zadovoljni njihovim uspesima u školi?
– Jesam, zasad, prezadovoljan.
Prisećajući se svog detinjstva, rekli ste da ste ulaskom u pubertet svoj odličan uspeh pokvarili, plašite li se da će se slična situacija dogoditi i s vašom decom?
– Pubertet, odnosno odrastanje i sazrevanje, neminovno dovodi do turbulencija nagore ili nabolje. Videćemo. Ne treba se bojati života, mada ga ne smemo ni upropastiti.
Koje svoje osobine prepoznajete kod sina, a koje kod ćerke koja je već tinejdžerka? Da li ste u tom uzrastu vi više briga zadavali vašim roditeljima nego što ona sada zadaje vama?
– Znate da će oni pročitati ovaj intervju… Moram da pazim šta pričam.
U kakve ljude biste voleli da izrastu vaši naslednici?
– Svesne i poštene. Voleo bih da im pružimo priliku da razviju svoj pun potencijal i razumeju život sa svim lepotama i patnjama koje nam donosi.
U julu punite 44 godine. Kada pogledate svoj život u retrovizoru, šta biste najradije korigovali ili potpuno izbrisali?
– Ništa ne bih dirao, izbrisao bih tu i tamo poneku boru.
