Maja Volk otvara vrata svog doma i otkriva: Nikos je želeo intimno venčanje

Muzičarka i profesorka otvara vrata svog stana u kom živi sa ćerkom i otkriva zašto je sada gost u sopstvenoj kući, kako je znala da je suprug idealan partner za nju i zbog čega nije morala da ga odvikava od jagnjetine 

Kada smo se s Majom Volk (59) dogovarali za rubriku „Moj dom“, pitala nas je da li želimo fotografije stana iz Grčke, iz naselja Baba ili iz doma na Novom Beogradu. Imajući u vidu doba godine, odlučili smo se za njen životni prostor u prstonici, ostavljajući njene druge dve adrese za letnje dane. Kada smo došli u stan u kom živi sa ćerkom, u šali nam je rekla da je sada raseljeno lice i gost u sopstvenoj kući, a onda nam je objasnila da dobar deo meseca provede kod supruga Nikosa Gusgunisa, u mestu Koropi, nedaleko od Atine. Od aprila do oktobra, kada je u Srbiji, boravi u Babama, mestašcetu na Kosmaju, a u Beogradu samo ponekad prespava.

– Kada sam se potpuno nenadano zaljubila i shvatila da su sve ove materijalne stvari, koje skupljamo celog života, potpuno efemerne, stala sam na sredinu sobe i rekla: "Ništa mi ne treba, odo' ja". Pošto sam ćerkama ostavila stan, jedan deo stvari prenela sam u Babe, gde sam i inače planirala da provedem treću mladost, a drugi deo malo-pomalo nosim u Atinu prilikom svakog mog odlaska. U Grčkoj su odavno moj veliki blender i dehidrator, dakle ti kućanski aparati za sirovu ishranu koji su mi važni. Posle njih su “krenule” knjige, fotografije, časopisi... Šalim se da je mesto Koropi grčka verzija Baba, samo što tamo ne gajim jabuke i kruške, već mandarine, bademe, limunove i masline, a i znatno je toplije. Počela sam da se kupam u martu i sve do februara, svakog meseca “bućnula” sam se u more. Temperatura je tokom zime petnaestak stepeni, dakle nije toplo, ali tamošnji “zimski plivači”, koji su svi moje godište, naučili su me da kad se čovek redovno kupa u moru, navikne se na postepeno hlađenje i uopšte nije strašno.

Da li je tačno da je selidba vašeg blendera bila ključna da shvatite kako ćete promeniti mesto življenja?

– Blender se preselio posle sedam dana, ali mu je prethodnica bio nutribulet. Njega sam odmah ponela u Grčku i ostavila ga tamo. Posle mesec dana zatvorila sam radnju “Fit i sit”, koju sam prethodne tri godine vodila na Obilićevom vencu. Sve to vreme bila sam pravi robovlasnik, a rob sam bila ja. Iako često i iskreno pričam o zdravlju, ta poslovna priča bila je potpuno nezdrava, tako da mi nije bilo teško da je prekinem.

Sudeći po onome što je do sada moglo da se pročita, nameće se zaključak da ste odmah znali da je Nikos „onaj pravi“ za vas.

– Kada imate životno iskustvo, nema idealizovanja svojstvenog mladosti i projektovanja onoga što biste vi hteli, već jednostavno prepoznate srodnu dušu. Nikos me je, naravno, analizirao, a onda mi je napisao: “Ti si najpametnija žena koju sam do sada sreo. Želim da ostatak života provedem s tobom. Na aerodromu sam i čekam tvoj avion”. Odmah sam kupila avionsku kartu i otišla. Evo, ušli smo u drugu zajedničku godinu, a sve je kao prvog dana. Zajedno pišemo, prevodimo, vežbamo i – mada oboje predajemo na fakultetima – penzionerski se provodimo, a kad to kažem, mislim da smo posvećeni sebi, i jedno drugom.

Da li su se vaša i njegova deca lako uklopila u tu idiličnu situaciju?

– Da smo se nas dvoje ranije sreli, možda sve ne bi bilo idealno, jer bismo morali da brinemo upravo o tome, ali naša deca već su odrasla i imaju svoje živote. Milena je bila u Grčkoj i toliko joj se dopalo da izgleda da će se uskoro i ona preseliti tamo, a ja sam upoznala Nikosove ćerke, ali ih ne viđam često jer ne žive u Atini.

Da li ste Nikosa “naterali” da počne da se hrani kao vi?

– Plašila sam se da ću morati da ga odvikavam od jagnjetine, ali i na tom polju našli smo se potpuno. Godinama nije jeo meso, a kako kod njih svežeg voća i povrća ima u izobilju, trebalo mu je samo malo unapređenje ishrane.

Prošle jeseni, kada ste otišli u Škotsku, nagađalo se da li ste se tamo venčali?

– To smo obavili vrlo intimno, jer Nikos ne voli bilo kakvo eksponiranje, mada je vrlo temperamentan. Onim čuvenim grčkim geslom “Pan metron ariston” (Sve s merom), uticao je na moju želju da pravimo veliku svadbu, s mnoštvom kerefeka. Kada su ljudi sami, a uđu u neke godine, izgube to “ogledalo drugog čoveka”, ali kada živite udvoje, imate nekoga ko će vas korigovati. U stvari, želela sam veliko slavlje jer sam htela da se oprostim od prijatelja koji žive u Beogradu, ali budući da sam i u Grčkoj i ovde, razloga za opraštanje nije ni bilo. Danas, kada su avionske karte postale prilično jeftine, osećam se kao da radim u Novom Sadu. Moje kolege, koje se još od vremena kad sam bila u Australiji nadaju da ću se odseliti, ponovo su se ponadale. Razočaraće ih činjenica da ću do penzije raditi u Beogradu.

Na kom jeziku razgovarate sa Nikosom?

– Na englesko-francusko-grčko-srpsko-ruskom. Budući da zna ruski, razume mnoge srpske reči, pa je u prednosti u odnosu na mene i grčki jezik. Očekivala sam da će biti lakši, ali veoma je težak. Jedni način da ga naučite jeste da ga slušate i ponavljate. Od grčkog sam savršeno savladala njegov potpuno neupotrebljiv deo, bar za javnost, ali važan za nas dvoje, a to je “erotika elenika”.

Koliko ste dugo u novobeogradskom stanu?

– Moj prostor su, još od punoletstva, drugi osmišljavali. Kada su se mama i tata iselili iz stana u Mutapovoj, dok sam ja bila na zimovanju, sve su ovde sredili i namestili onako kako su mislili da treba, nadajući se da će time obradovati svoju jedinicu ćerku. Bila sam vrlo tužna što u tome nisam učestvovala, ali kako uvrediti mamu i tatu? Kasnije, kada sam se udala, isto je postupio moj muž, pa sam tek posle razvoda dobila mogućnost da nešto uradim s prostorom u kom živim. Ovo je bio divan, veliki stan, savršen za porodicu s troje dece. Kada se sve to raspalo, a ja u njemu ostala sa srednjom ćerkom, nas dve smo koristile trideset kvadrata, dok je ostatak zvrjao prazan. Prvo sam pokušala da ga prodam ili zamenim za dva, ali ovo je suviše velik stan za Novi Beograd, pa niko nije hteo ni da ga pogleda. Na kraju dođete u situaciju da imate vrednu nekretninu s kojom ništa ne možete da uradite. U jednom momentu došla sam na ideju da ga pregradimo i napravimo dva stana, što je u ovoj zgradi već rađeno, ali za to nisam imala para. Budući da sam bila vrlo frustrirana, oberučke sam prihvatila poziv “Velikog brata”, jer se time otvarala mogućnost da rešim to pitanje i sredim kuću u Babama, koja je kasnije postala moj veganski raj. Tada sam majstoru rekla – ako u kući "Velikog brata" ostanem sedam dana, promenićemo prozore, a ukoliko tamo provedem tri sedmice, srušićemo onaj zid. Imala sam plan za svih šest nedelja, tako da uopšte nisam strepela da li će me izbaciti. Svakog petka bila sam srećna, jer sam imala viziju šta ću uraditi. Moj majstor Milan, kad je video da sam ostala mesec i po dana, shvatio je da ga čeka veliki posao. Na kraju su sve pare otišle njemu, ali isplatilo se, jer sam ispunila svoj san i napravila stan po mojoj meri, a ne za rodibinu, prijatelje, slave i proslave. Šalim se da je ovo garsonjera od 60 kvadrata, u kojoj je sve nadohvat ruke. S obzirom na to da ne kuvam, bilo je glupo da pravim kuhinju, pa u dnevnoj sobi imam samo pult na kome spremam hranu. Budući da u doba renoviranja nisam imala dehidrator, kupila sam ugradnu rernu, u kojoj danas stoje kese i ostale nepotrebne stvari. Na terasi sam napravila teretanu, koja se polako puni spravama, a poslednji je stigao polovni “gladijator”. Sada imam prostor i za vežbanje i za sviranje. Bio je tu i klavir, ali ga je sin odneo kad sam prešla u Grčku, računajući da mi to više ne treba. Harfa i gitara su tu, a klavir imam u Grčkoj, jer ga i Nikos svira.

Da li ste, pre vašeg susreta, mogli da pomislite da postoji neko ko vam je do te mere srodna duša kao Nikos?

– Ne, a sve je tako da, čak i ako ne verujete u sudbinu, morate da poverujete da se neke stvari nisu desile slučajno. Čovek ne može da ne pomisli da je “onaj gore” decenijama pokušavao da nas spoji, ali nije uspevao. Recimo, ’81. godine, kada sam otišla iz Pariza, on je došao samo dva meseca kasnije. Išli smo u iste restorane, bioskope, pozorišta, gledali iste predstave… Nikos je bio zaljubljen u Irkinju, ja u Irca, on je imao vezu s Brazilkom, ja s Brazilcem, a to ide dotle da nam se i deca isto zovu – i on i ja imamo Miku. Oboje volimo pse, samo što ih on ima šest, a ja jednog. Nikos je spoj svih ljudi koje sam volela i koji su bili značajni u mom životu. U njemu prepoznajem osobine i mog tate, i moje mame, a slično je i s njim. Zanimljivo je da smo nas dvoje autori prve srpsko-grčke knjige napisane u četiri ruke “Sveta ljubav i sentimentalno putovanje”. Sada spremamo drugu, koja će biti malo akademskija, a bavimo se Žilom Vernom.

Bilo bi lepo da i naši čitaoci čuju priču o sentimentalnom putovanju.

– Jednog dana Nikos mi je poslao knjigu Žila Verna “Zeleni zrak”, čija se radnja dešava u Škotskoj. Junakinja je žena koja pokušava da vidi taj zeleni zrak, a to je moguće samo u trenutku zalaska sunca. Kada ga uloviš, dobijaš intuiciju, zahvaljujući kojoj znaš ko te voli, a ko ne. Međutim, zbog magle i silnih kiša u Škotskoj nije lako videti sunce i njegov zalazak. Posle mnogo peripetija, kroz koje prolazi zajedno s momkom koji takođe traži zeleni zrak, njih dvoje dožive savršeno popodne. Na nebu nema ni oblačka, pa je zalazak savršen, ali u trenutku kad treba da se pojavi zeleni zrak, njih dvoje ga “promaše” jer su se poljubili. Divna poruka – ne treba ti zeleni zrak da bi znao ko te voli, a ko ne. Rekla sam Nikosu: "Ajmo u Škotsku da napravimo priču o paraleli iz budućnosti Žila Verna, jer mi to i jesmo". On se zamalo zaplakao, a onda mi je odgovorio: "Bio sam tamo pre petnaest godina i na vrhu planine zakopao crveno penkalo u nadi da ću se jednom vratiti i naći ga”. Rekoh: “Onda mi ne tražimo zeleni zrak, već crveno penkalo”. Otišli smo i bilo nam je baš kao i junacima romana. Vreme je bilo strašno, a do vrha nismo ni uspeli da se probijemo, jer je prilaz bio ograđen. Zaključak je – ne treba nam crveno penkalo da bismo znali da se volimo.