Dama sve drži pod kontrolom - ili ne? Uroš Timić otkriva za Story portal i Bookmate

Iz pera Uroša Timića stiže nova, četvrta kratka priča. Ovoga puta, u centru pažnje je jedna dama. Ona mora da bude doterana. Dama mora da drži sve pod kontrolom. Dama uvek mora da bude u centru pažnje i njen život mora da bude savršen. Dama nije ni sanjala da će je serija nesrećnih događaja uvući u paklenu rapsodiju i da će njene najveće i najružnije halucinacije postati najjasnija realnost.

Story portal za vas danas ima iznenađenje: prva četvrtina Uroševe “Dame” dostupna je na ovoj stranici, potpuno besplatno.

Kratke priče ovog autora ekskluzivno su dostupne korisnicima servisa Bookmate. Ovaj servis donosi najpopularnije naslove iz pera domaćih i stranih autora, na srpskom jeziku, u elektronskoj formi, na svim vašim mobilnim telefonima, tabletima i računarima.

Uroš Timić
PAKLENA RAPSODIJA: DAMA

Povlačim kaiš na haljini ne bih li istakla još više svoju vitku liniju i sasvim sam zadovoljna svojim odrazom u ogledalu. Smejem se jer sam i dalje prelepa. Kosa boje kestena mi pada do struka, a crveni ruž naglašava moje krupne, zelene oči. Neće imati šanse protiv moje lepote. Ko ima šanse protiv ovakve lepote, molim lepo? Uzimam četku sa stola i još jednom prolazim kroz kosu samo da bih osetila miris najnovijeg parfema, koji sam kupila za specijalne prilike. Crna haljina se tesno pripija uz moje grudi i naglašava moju ženstvenost, a ja samo razmišljam o gomili policajaca koji će samo u njih i gledati i poverovati u svaku reč koju budem izrekla. Srećno, momci, moliću lepo.

Ali... Ali zašto opet vidim tu nakazu? Zašto imam halucinacije? Zašto mi odraz više ne uzvraća moja lepota, nego nekakava iskrivljena slika? Žena mog lica, žena obučena isto kao ja, samo joj je desna strana lica potpuno unakažena i krvava. Cela garderoba, a čini se da je u istoj crnoj haljini, je krvava. Kosa joj je umršena od krvi. Njene beživotne oči me navode na vrisak i ja udaram pesnicom u ogledalo. Razbila sam i ovo. Čujem korake i znam da sam bila preglasna.

- Da li je sve u redu, gospođo? – pita me ona.

Dadilja mog sina mlađa je od mene preko deset godina, ali ima zasigurno tridesetak kilograma viška. Za njom, u moju sobu, ulazi i moj sin. Ima moje oči i divim se njegovoj mladosti.

- Da, sve je u redu.
- Mama, krvari ti ruka – izgovara on.

Kad bi znao koliko ga volim. Kad bi znao da za njega postojim. Jedini muškarac koji me nikada nije izdao. Jedino stvorenje kojem ću život dati.

Da, zaista, krv je kapala svuda po sobi, a ja nisam ni osetila da sam rasekla šaku.

- Doneću zavoj – izgovara dadilja.
- Požuri, molim te. Moram da stignem tamo na vreme – kažem. Pogledam u ogledalo i opet sam prelepa. Iza mene stoji moj sin, ja se okrećem, saginjam se i uprkos krvavoj šaci ga zagrlim.
- Mama, volim te najviše na svetu.
- I ja tebe, pile moje.
- Mama, volim te najviše na svetu – izgovaram trinaestogodišnja ja.
- Ti si moja najlepša ćerka – odgovara mi glas prelepe žene kestenaste kose. Ona stoji iza mene, a ja sedim pred ogledalom. Ljubi me u potiljak, vreme je za spavanje.
- Uvek imaj dugačku kosu – kaže mi – kad dođe vreme, mama će ti pokazati kako da se šminkaš. Uvek budi dama, prelepo moje dete.
- Ja sam i sada dama – kažem.
Ona se smeje:
- Da, sada si prava mala damica.

Otac skoro nikad nije bio kod kuće. Bio je jedan od onih brkatih tipova koji nisu skidali šešir sem kada je za stolom u kuhinji. Volela sam oca, ali sam za majku bila patološki vezana. Ako majka kaže nešto (meni), to tako mora da bude. Nažalost, ono što otac kaže majci, i to je tako moralo da bude. Shvatala sam ja i tada zašto je moja majka insistirala na svojoj lepoti i jedva sam čekala da i ja dođem u godine kada ću svoju moći da upotrebim. Muškarcima se lako manipulisalo, ako ste bili prelepa žena. Moj otac je bio strog, ali moja majka je bila manipulator i to je osobina koju sam, ponosno, nasledila od nje. Muškarcima treba samo manipulisati, a ja sam, Bogu hvala, imala i osnov za to. Za početak, nasledila sam mačinu lepotu, a mnogi kažu i nadmašila.

Od momaka sam dobijala mnoštvo poklona koje sam od roditelja morala da krijem. Moji nisu bili bogati, ali nismo bili ni siromašni, međutim, baš toliko skupocene parfeme i nakit nismo mogli da priuštimo, tako da sam oduvek imala tajnu fioku u kojoj sam sve to krila.

Kada sam se konačno odselila iz porodičnog doma i otišla na studije, tada sam mogla da radim šta mi je volja, a da ne strepim od toga da li će komšiluk da prenese mome ocu koji momak me je dopratio do kuće. Iznajmila sam stan i odlučila da nemam cimerku što je išlo u korist mojim napadima košmara koji su u tom periodu počeli.

U crnoj haljini i sa vrlo poznatim mirisom parfema na sebi, stajala sam u sred nekakvog starinskog kafića... Ne, to nije bio samo kafić, to je bilo... neko nezemaljsko mesto. Svuda oko mene bilo je crnilo, ali enterijer i sve ostalo podsećalo je na kafiće iz prošlog veka. Mada je atmosfera koja je vladala u tom ambijentu bila mnogo misterioznija nego atmosfera bilo kakvog kafića, kafane ili bifea. Ugledala sam zgodnog muškarca kako stoji na nekoliko metara od mene. Imao je kratku, crnu kosu, nosio je naočare i plavu, kariranu košulju. Mahnuo mi je, a zatim nestao u vidu pare. Pogledala sam u nebo i shvatila da ceo gornji deo kafića pokrivaju lampioni. Zaptala sam se da li bi trebalo da sednem i naručim piće i pogledala u šank. Senka je stajala tamo i nazdravila mi. Napravila sam korak unazad i sudarila se sa nekim. Okrenula sam se i ugledala je: Ista ja, samo unakaženog lica, krvave kose i haljine. Štaviše, jedna ruka je bila pod neobičnim uglom iskrivljena. Htela sam da vrištim, ali kao da mi se magla nabila u grudi i nije mi dala da udahnem.

Posle godinu dana studija, upoznala sam ga. Bio je moje visine i smetalo mi je što sam na potpeticama bila viša od njega, ali uprkos tome, nešto, osim toga što je bio vidno bogat, me je mnogo privuklo tom smeđokosom muškarcu. Imao je sasvim obično lice, ali možda i previše šarma za jednog dvadesetogodišnjaka. Malo je reći da su se ljudi čudili kada smo ozvaničili da smo zajedno i da komentari „Mogla je mnogo lepšeg da nađe“ nisu uspevali da ne dođu do naših ušiju. Nisam se ni trudila da ga tešim, htela sam da bude svestan šta je dobio, moliću lepo. Dama uvek treba da svom muškarcu stavi do znanja da bolju nije mogao da nađe. Nisam pristajala na kompromise u vidu ravnih cipela, ako je imao kompleks sa visinom, to je bio njegov problem. Meni njegova visina nije smetala kad god bih ušla u njegov nov auto, što se mene ticalo, imao je preko dva metra. Nismo se odvajali i insistirao je da otkažem stan i pređem da živim kod njega, posle šest meseci veze. Morala sam da priznam sebi, ti leptirići koje sam osećala u stomaku nisu izazivale samo cifre na njegovom bankovnom računu. Zaljubila sam se. Prešla sam da živim kod njega i bila u čudu što su moji roditelji to sasvim lepo prihvatili.

Oboje smo diplomirali otprilike u istom periodu i on je odmah nakon toga dobio fini posao. Njegovi su mu dali početni kapital za kupovinu nekretnine i pitao me je da učestvujem u odabiru kuće u predgrađu. Kada smo odabrali jednu prostranu, ali ne i preveliku kuću, sa lepom, velikom baštom, par dana nakon toga me je zaporosio. Rekla sam „Da!“
Ja sam našla posao u manjoj firmi, ali moja zarada je bila moja, a njegova je bila zajednička. Kupio mi je auto za godišnjicu braka (iskreno, očekivala sam da će to uraditi ranije). Košmara dugo nije bilo, ali bilo ih je na javi. Godinama smo pokušavali da dobijemo dete i to je nekako, u porodici, postala tema o kojoj se govorilo, ali ne ispred mene. Shvatila sam tada da je lepota nešto čime neću uspeti da zadržim titulu „savršene žene“ i sama obavila sve preglede kod svih mogućih doktora. Bila sam potpuno zdrava. A on je počeo da se kocka.
Jedno veče se vratio pijan, a zatim i drugo veče, a zatim i treće. Mesecima se vraćao pijan i tako sam, u pratnji jedne od prijateljica (jedne od retkih koje sam imala jer dame se drže zajedno, a ne idu u čoporima) odlučila da ga pratim. Oko sat vremena je proveo u kazinu, a zatim, u pratnji dva klošara izašao iz istog i otišao u obližnju kafanu.

- Pa dobro, makar znaš da te ne vara – rekla je moja prijateljica.

Nisam uspela ni da se nasmejem na tu izjavu.

Nekim čudom, nakon više meseci kockanja i opijanja, ostala sam trudna. Doktori su rekli da je moguće da je bilo nekih problema sa hormonima (ili kod mene ili kod njega) i da se jednostavno podesio pravi trenutak onda kada je trebalo da se podesi. Bila sam savršena od tog trenutka. Kada je saznao da je sin u pitanju nakon nekoliko meseci trudnoće, kupio mi je prsten u vrednosti dva onakva automobila koje sam dobila za godišnjicu braka. Očekivala sam da ću poružneti u trudnoći i da su izjave „žene su najlepše kad su u drugom stanju“ urbane legende, međutim, samoj sebi sam bila prelepa, molim lepo. Čak mi nije smetalo to što se on zadržavao van kuće duže nego do tada. Nije se više vraćao pijan. Znala sam da se kocka, ali to nije uticalo na naše finansije (nisam ulazila nikada u polemiku sa njim, niti sam planirala), tako da nisam prigovarala. Previše sam bila zauzeta spremanjem sobe za dečaka. Trudničko bolovanje sam uzela preko veze unapred i sedela kod kuće, organizovala čajanke za nas, dame i govorile smo o deci. Bila sam preponosna što sam prva od cele družine koja je uspela da se uda, nađe posao, a zatim svom mužu obezbedi nastavak porodičnog imena. Idealna supruga.

NASTAVAK OVE PRIČE UROŠA TIMIĆA, ALI I DRUGE KRATKE PRIČE I ROMANI, DOSTUPNI SU PUTEM OVOG LINKA