Pročitajte deo priče Dejana Stojiljkovića: Bezimeni anđeo u potrazi za nadom

Iz pera čuvenog Dejana Stojiljkovića, autora romana «Konstantinovo raskršće» i jednog od scenarista serije «Senke nad Balkanom», stiže nam nova priča, jednostavnog i kratkog imena: Iris.

Nakon razornog nuklearnog rata koji je pretvorio planetu u poprište borbe za opstanak i živu sliku očaja i beznađa, bezimeni anđeo kreće u potragu za nadom. Njegov put vodi od Vladivostoka gde se zatekao na nultoj tački nuklearne eksplozije kao građevinski radnik u luci, preko zakrčenih autostrada sveta koji umire, od Moskve, Soluna i Beograda do Rima i američkih bespuća, tragom glasine da postoji tajni naučni projekat “Iris” koji može spasiti svet. Na tom putu anđeo u telu čoveka biće svedok potpunog posrnuća ljudske rase, putevi će mu se ukrstiti sa ubicama, razbojnicima, trgovcima i farisejima… Baš kao i sa ostalom braćom anđelima. Onima koji služe Gospodu ali i onima koji su pali. Na kraju tog puta, on će shvatiti istinu koju je davno slutio, a to je da “Iris” nije projekat — već osoba.

Zavirite u stranice treće priče koju za servis Bookmate piše Dejan Stojiljković: samo za čitaoce Story portala, prva četvrtina priče dostupna je na ovoj stranici, potpuno besplatno. Ukoliko vam se prva četvrina priče dopadne, ne zaboravite da klikom na link na kraju odlomka kreirate profil na servisu za elektronsko čitanje, Bookmate, gde vas očekuje ostatak ove priče, kao i mnoge druge elektronske knjige domaćih i stranih autora. Za nove članove, pristup servisu je besplatan tokom prvih nedelju dana korišćenja.

Dejan Stojiljković

IRIS

            Jedno od mesta na planeti sa kojeg se najbolje mogao videti smak sveta bila je upravo ta skela u luci u Vladivostoku. I on ga je pogledao kroz prste svoje desne ruke. Ispružio je šaku na kojoj je bila navučena gruba radnička rukavica, posegnuo u prazno, izgovorio rečenicu koju je ponavljao svakog dana, glasom koji je u sebi imao boju navike:

"Petre... dodaj mi čekić."

A onda je velika užarena kugla pala sa neba, tek tako, bez najave i zvuka, iscrtavajući modru krivulju preko paperjastih oblaka. Oštri purpurni blesak trenutak potom je čitav svet pretvorio u živi oganj.

Zatvorio je oči. Otvorio ih.

Ruka mu je i dalje bila ispružena ka Petru. Ali njega nije bilo više. Nestao je odnesen vatrenim vihorom, zajedno sa čitavim gradom. Vladivostok se u trenu pretvorio u groblje od crvenih stubova, more je ključalo pred njim, a zemlja ispod njega bila je crna i mrtva. Brodovi ukotvljeni u luci su goreli, i ljudi na njima, i ptice, i ribe u moru, svaka živa stvar oko njega predala se uništenju gotovo bezbolno i lako, uz gromoglasan prasak i vatru koja je topila čelik i kamen.

Ali on se nije pomerio, samo je nemo zurio u tu sliku, stojeći na pola puta od spaljene zemlje i neba boje krvi, kao da se dvoumi na koju stranu da krene.

Čekao je neko vreme, da se vatrena stihija stiša i uzburkano more smiri, a onda oborio glavu i promrljao sebi u bradu:

"Dakle... počelo je."

IVAN

            Ivan je sporo napredovao u dugoj koloni izbeglica koja se protezala skoro trideset kilometara iza njega. Ljudi su bežali iz Moskve ka pograničnim gradovima verujući da će tamo naći utočište pred rušilačkom silom koja je satrla glavni grad moćne Rusije. Beskrajni redovi automobila na drumu bili su poređani poput metalnih urni.

Nebeski grobar je već uradio kremaciju.

Autostrade su postale zakrčene vene sveta koji je umirao.

Neko je dozivao majku, neko je vapio za Bogom na nebesima, neko je pričao o tome kako se brzo umire od radijacije, a neko je samo zurio u prazno, znajući da reči nisu potrebne onda kada je kraj postao jedina izvesnost.

Na desetak metara od mesta na kome je stajao držeći u jednoj ruci malenu šaku svoje sestrice Varje, a u drugoj prljavo vuneno ćebe, Ivan je mogao da vidi punkt koji su zaposeli ljudi u uniformama.

Bila je to čvrsta barikada, napravljena od kombinacije oklopnih vozila, bodljikave žice, betona i surovih ljudi pod oružjem. Na čelu je stajao visoki oficir koji je propuštao možda tek svakog pedesetog izbeglicu.

Kao da se stvorio niotkuda, pred njim se obreo neupadljivi stranac. Ličio je na još jednog ubogog očajnika kakvi su u ove poslednje dane besciljno lutali drumovima. Stranac je bio obučen poput radnika, izbledeli logo građevinske firme iz Vladivostoka mogao se nazreti na rukavu njegove pohabane jakne. Imao je plavu kosu svezanu u rep i plave oči, bio je uredno izbrijan što je bilo čudno, a njegove ruke, negovane i sa dugačkim prstima, nisu bile ruke građevinca već pre ruke slikara ili pijaniste. Prišavši oficiru, on je upro prstom u žicu iza njega i upitao ga, na ruskom:

"Zašto ne propustite ove ljude?"

"Vrati se u red, skitnice...", reče grubo oficir.

"A ako vas lepo zamolim?"

"Ako ti je do molitve, prijatelju...", naceri se kiselo vojnik. "Zašto se lepo ne pomoliš Bogu?"

Stranac se na to samo jetko osmehnuo i Ivan se naježio od tog njegovog osmeha, jer u načinu na koji je razvukao usne bilo je nečeg zastrašujućeg. Oficir pred njim, plećati kapetan Specnaza ustuknuo je nazad, kao da sluti da će se nešto loše desiti.

"O, mislim da je za to već kasno...", reče stranac.

A onda je podigao ruke, prstima je zgrabio nešto nevidljivo u vazduhu, zatim stegnuo... Žičana ograda iza oficira počela je da se krivi uz jezivu, cičeću škripu... Stegnuo je jače... metalni stubovi i barikade počeli su da pucaju... Vojnici su stali da se komešaju, njihov zapovednik je ustuknuo još nekoliko koraka unazad i počeo da nešto nepovezano mrmlja u radio stanicu, koju je držao u ruci.

Čovek je napravio korak napred, podigao ruke visoko iznad glave, a onda ih spustio ka zemlji u silovitom zamahu, kao da nekim nevidljivim čekićem zakiva klin u tlo... Strahovit prasak zaparao je utrobu zemlje i ona se trgla.

Ivan je stegnuo jače Varjinu ruku.

Stajao je desetak metara od mesta na kome je bio stranac i mogao je sve da vidi.

Vojna barikada se razletela u komade, kao da je na nju naleteo razorni tornado. Pokidanu ogradu i betonske stubove neka nedivljiva sila raznela je na sve strane, a zatim su se vojni transporteri i kamioni, džipovi i tenkovi, podigli sa tla, kratko lebdeli u vazduhu tvoreći nestvarnu bestežinsku sliku, a onda ih je opet ta ista sila zavitlala i razbacala levo i desno.

Put pred njima bio je slobodan.

Krupajlija od kapetana je stajao na nekoliko koraka od stranca lica bledog kao u mrtvaca i zurio u njega zanemeo od šoka.

Iz radio-stanice koju je stezao u krupnoj šaci, nečiji glas je prekidao nerazgovetno šištanje:

"Nema gde dalje... Prijem... Nema gde... Prijem... Ovo je kraj... Prijem... Kraj..."

  DIONIZIJE

Solunska luka i donji grad bili su poplavljeni već mnogo dugo, svi su zaboravili koliko, naročito Solunjani.

Samo su krovovi građevina izvirivali iz modre mrke pene na velikoj vodi koja je nekada bila more. Među njima, jasno se mogao nazreti i vrh Bele kule. Prljava vodena masa je pokrila sve poput mrtvačkog pokrova: Hagios Demetrios i staru agoru, Galerijev slavoluk i Trigonijski toranj, Crkvu Majke Božje i Aristotelov trg... Jedino je, ko zna zbog čega, jedan moderni tržni centar ostao da stoji netaknut i prkosi iz vode poput repa velike ribe.

Otac Dionizije podigao je glavu da osmotri masu koja je stajala nekoliko metara od njega. Obliznuo je usne i osetio bakreni ukus krvi. Ona je oticala sporo, iz rasekotine na usni koju mu je napravio gnevni bakalin kada ga je udario pesnicom pre nego što su ga izveli iz crkve, on i još petorica.

Bio je to miran čovek, taj bakalin. Neupadljiv. Dolazio je nedeljom na liturgiju, sa ženom i troje unučadi. Držao je tezgu preko puta crkve i pakovao okrugle, jedre narandže u papirne kese i svima otpozdravljao uz širok osmeh:

"Efharisto... Želim vam lep dan... lep dan..."

Sada je bio drugačiji.

Njegovo lice bilo je grimasa bola, očaja, straha i nadasve - mržnje.

I svi ti ljudi pred njim... Bilo je to njegovo stado, njegov narod, duše koje je trebalo da spasi.

Ali više nije bilo spasa ni za njega, ni za njih. Gospod je došao po svoje. Ili onaj drugi. Čije se ime ne izgovara, nego se samo šapne, pre nego što se pljune u stranu i izgovori molitva.

Drugi čovek je uradio baš to. Ne, nije izgovorio molitvu. Pljunuo ga je.

Taksista, koji je voleo subotom u crkvu da dovodi trogodišnju kći.

Nakon svakog jutrenja otac Dionisije ju je darivao jabukama. Bile su žute, sa debelom korom. Devojčica se smešila dok ju je milovao po kosi i ponavljala istu onu reč koju je izgovarao zahvalni bakalin.

"Efharisto..."

Zavezali su ga kanapom za metalni stub.

Ispred njega je bila gnevna masa. Iza njega tamno more, na kome je pena talasa sličila peni na brnjici pobesnelog psa.

Čekao je ko će prvi baciti kamen.

Nije se mnogo iznenadio kada je to učinio bakalin.

Arkada mu je pukla kao ljuska od jajeta. Krv je lipnula preko levog oka, skrativši mu vidik i kroz tu modru koprenu tek je uspeo da nazre ono što je usledilo.

Iz mase je istupio jedan čovek. Nije mogao da odredi koliko je godina imao, možda dvadeset, možda četrdeset, bio je obučen u jednostavno, radničko odelo, imao je dugu plavu kosu vezanu u rep i lice koje ga je podsetilo na nečije, ali usled bola i šoka, nije mogao da se seti na koga mu je tačno ličio taj stranac.

Zastao je na pola puta između njega i mase, a onda se okrenuo pobesnelim Solunjanima koji su u svemu što se događalo poslednjih meseci videli Božju kaznu, pa shodno tome, odlučili da za svoju nesreću okrive Božjeg čoveka. I da ga kazne.

Stranac je prešao pogledom preko prvih redova ljudi koji su stezali kamenice u šakama, a onda rekao:

"Vas dvojica! Izađite napolje!"

I tada se to desi.

Dionizije je znao da izuzetnim ljudima u izuzetnom trenutku, ako to zasluže i ako je njihova vera duboka i iskrena, Gospod može podariti duhovni vid. I oni tada pogledom mogu da obuhvate ovaj i onaj svet, a da to što će videti sa one strane neće zaboraviti do kraja života. Dok je stajao tako, a oštri kanap mu se bolno urezivao u kožu i meso iznad zglobova na ruci, nije bio u potpunosti siguran da li je iznenada i bez očitog razloga zaslužio takav blagoslov. Sve što je tada video mogla je da bude opsena, fatamorgana, halucinacija izazvana šokom, udarcem u glavu, uostalom, on je sada na svet gledao kroz sopstvenu krv koja mu je udarala na oči iz posekotine na dnu čela. I zašto on? Zbog čega on? Čime je zaslužio da bude svedok nečeg ovakvog? I zar Gospodu, njegovom Gospodu, tom nemom tvorcu i pravednom sudiji, uopšte više trebaju bilo kakvi svedoci? Svet će ionako umreti i bez njih.

Dvojica koje je stranac pozvao zaista izađoše.

Jedan je napustio telo taksiste, a drugi telo bakalina.

Jedan je cvileo, a drugi goreo.

"Gospodaru, mi smo samo...", reče onaj koji je cvileo.

"Klekni predamnom kad mi se obraćaš!", zagrme stranac i Dionizije shvati ko je on u stvari.

Obojica učiniše ono što im je naređeno.

Drugi demon, onaj koji je goreo, samo je u agoniji ponavljao.

"Boli, boli, boli..."

"Ko vam je dozvolio da mučite ovog čoveka?", upita stranac.

"Boli, boli, boli...", ponavljao je drugi demon.

"Došlo je naše vreme...", izusti, sa izvesnom mukom, prvi demom. "Sada možemo da radimo šta hoćemo."

Stranac se nagnu ka njemu i unese mu se u lice. Demon skrenu pogled, uplašene oči zurile su u more i talase krunisane sivom penom.

"Pa možete li?", upita ga.

"Šta?"

"Da radite šta hoćete?"

Prvi demon je ćutao.

Drugi je ponavljao i dalje:

"Boli, boli, boli...."

Stranac upita ponovo:

"Možeš li, crve?"

"Mislili smo da vas više nema.", jedva izusti demon.

"Koga to?"

"Vas."

Zatim sa teškom mukom ispravi i pogleda ga u oči.

"Anđela."

Anđeo ga pomilova po prljavoj, crnoj kosi, zatim obujmi svojim prstima njegovu vilicu i stegnu, demonova glava prsnu kao zrela lubenica.

Zatim se okrenu ka drugom demonu.

Ovaj je samo ponavljao jednu te istu reč, poput pokvarenog automata za gotovinu.

"Boli, boli, boli..."

PROČITAJTE SA VAŠEG MOBILNOG TELEFONA, TABLETA ILI RAČUNARA NASTAVAK OVE PRIČE VESNE DEDIĆ, ALI I DRUGE KRATKE PRIČE I ROMANE, PUTEM OVOG LINKA NA SERVISU BOOKMATE