Bojan Perić: Teško mi je da nađem vaspitanu devojku

Dok peti nastavak “Vojne akademije” puni bioskopske dvorane širom Srbije, što je svakako veliki uspeh i za jednog od glavnih glumaca u filmu, on kaže da mu profesionalna ispunjenost nadomešćuje to što se još uvek nije emotivno ostvario

Prošlo je već osam godina od dana kada je kadet Danijel Stošić izgovorio svoju prvu rečenicu u “Vojnoj akademiji”. U tom trenutku ni Bojan Perić (33), koji ga glumi, ni njegove kolege iz serije nisu slutili da će u oktobru 2019. godine biti na premijeri “Vojne akademije 5”. Međutim, svaka nova “Akademija” je punila bioskopske dvorane, što odavno nije česta pojava, a serija je imala neverovatne rejtinge. Od prve klape do danas desilo se toliko toga, a kad Boki pokuša da sva zbivanja maksimalno sažme, kaže: “Odrastao je moj lik, pa i ja. Morao sam! Mislim da je upravo odrastanje ključna reč, a kad bih mogao, rado bih se vratio u vreme te prve klape.”

Kad bi to bilo moguće, kako biste iskoristili tih osam godina?

- Ne želim da zvučim depresivno, ali nisam siguran da bih bio ovde.

Stiče se utisak da vam je stil života isti kao pre osam godina, jer idete iz provoda u provod?

- Svoj život sam organizovao onako kako mi odgovara – provodim vreme s onima s kojima želim i dosta putujem. Radim toliko da i sebi i svom okruženju to mogu da pružim. Neko je srećan kad sedne u auto koji košta 75.000 evra, a ja vozim neuporedivo jeftiniji, ali kilometre prelazim putujući po svetu. Volim druženje, volim ljude… U stvari, ne toliko ljude, koliko da se družim s ljudima. Uživam u društvu koje sam sam birao, a kad mi nešto zasmeta – odem.

Zar prethodno ne pokušate da ispravite to što vam ne odgovara?

- Ranije sam se trudio da ispravljam, a sada su i ljudi oko mene i ja došli u godine da se neke stvari ne mogu promeniti. Pamtim rečenicu svog oca, koju je izgovorio još dok sam bio dete: “Ljude sagledaš sa svim manama i vrlinama, izvagaš, pa shvatiš da li ti odgovaraju ili ne”. Još kao klincu mi je to bilo zanimljivo. Kad sam prvi put bio iznenađen postupcima nekih ljudi, shvatio sam koliko je to tačno.

Pomenuli ste godine, a 15. oktobra vam je bio trideset četvrti rođendan. Zašto ne volite rođendane?

- Nikad ih nisam voleo, čak ni dok sam bio dete. Doživljavam ih na sličan način kao Novu godinu, kad je sve namešteno, a ti treba da budeš srećan. Zašto da budem srećan – ostala mi je jedna godina manje do kraja života. Jedino mi je drago zbog mojih. Zbog toga se na mom profilu svakog rođendana pojavljuje slika s roditeljima. Verujem da je rođenje deteta mnogo značajnije roditeljima nego jednog dana tom detetu. Prvi i jedini put u životu poželeo sam da napravim veliku proslavu za 25. rođendan, jer mi je to četvrt veka delovalo bitno. Međutim, pet dana ranije, napustila nas je baka.

Često pominjete koliko su roditelji uložili u vaše vaspitanje. Nažalost, danas pominjanje vaspitanja zvuči arhaično.

- Uložili su sebe. Međutim, koliko god su mi time pomogli, toliko su mi i odmogli. U šablonu današnjeg života nije ostavljen prostor za lepo vaspitanje, ali od njega sigurno neću odstupiti.

Kako je izgledalo to “odmogli”?

- Uvek me je zanimalo zašto posle moje rečenice: “Izvinite, da li bih mogao…“, čujem negativan odgovor, a onaj ko nastupa s “daj mi” to dobije, verovatno zato što je onaj kome je pitanje postavljeno bio iznenađen takvim pristupom.

Šta su vam roditelji najčešće ponavljali dok ste bili dete?

- Nigde se nije išlo bez prethodnog brifinga (smeh). Obično je počinjao s budi dobar, slušaj šta ti se kaže, pojedi sve što ti se sipa u tanjir. Onda bi sledilo moje potpitanje: “A, mogu li da ne jedem rusku salatu”. Pošto sam sve ostalo jeo, za ruskom salatom stvarno nije bilo potrebe.

Kad se gleda vaš “Instagram”, zaključuje se da ste zapamtili to “pojedi sve”.

- Sve što se ispred mene nađe – poješću. Godinama nisam jeo majonez, ali sada i on dolazi u obzir. Postoje samo stvari koje manje volim, ali ne i one koje ni slučajno ne jedem. Odmalena jedem sve što niko ne voli. Majka mi je pričala koliko sam se, još kao beba, radovao kad bih osetio da se kuva karfiol. Slično je bilo i s keljom, prokeljom, boranijom, graškom, a spanać volim najviše na svetu. Sada ponovo volim ono što malo ko voli, a to su pohovani mozak, škembići…

Koja manifestacija nevaspitanja vam najviše smeta?

- Bahatost i osionost. Neprihvatljivo mi je kad se neko tako ponaša zato što misli da mu se može. Nikad mu se ne može, samo može da pomisli da mu se može.

Da li vam je teško da nađete dovoljno vaspitanu devojku?

- Užasno, ali isto važi i za društvo, a kad se takvi ljudi sretnu, onda se čuvaju.

Veliki deo prošlog intervjua za naš magazin bio je posvećen vašem ljubavnom životu. Da li se, u međuvremenu, na tom polju desilo nešto vredno pomena?

- Ispitujemo okolnosti i mogućnosti. Na trenutak je bolje, na trenutak lošije, ali je u redu. Mene, generalno, u životu remeti to što sam veoma emotivan. Lako se vežem, pa posle štošta može da me razočara.

Da li uz to lako “vezivanje” ide i lako “odvezivanje”?

- Mnogo brže se “vežem” nego što se “odvežem”. Sklon sam idealizaciji, pa mi sve izgleda bolje i lepše nego što zaista jeste.