Đorđe Kreća je mladi srpski glumac i muzičar. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) Univerziteta umetnosti u Beogradu 2018. godine, u klasi Srđana Karanovića. Sa njim su, u istoj klasi, studirale i naše mlade glumice Isidora Građanin i Marina Ćosić.
Njegov raskošni talenat trenutno možemo da gledamo u popularnoj TV seriji „Istine i laži”. Član je rok benda „Ritam Sex-i-ja”, sa kojem stano nastupa po Srbiji i regionu.
U popularnoj domaćoj telenoveli „Istine i laži” dobili ste priliku da televizijskoj publici pokažete svoj talenat, odnosno glumačko umeće. Koliko Vam znači uloga Ivana „Vasketa” Vaskovića, s obzirom na to da je prva televizijska i da ste po njoj postali prepoznatljivi u javnosti? Šta je to izdvaja od ostalih koje ste tumačili?
- Uloga Vasketa je moja prva televizijska uloga. Samim time ima, i uvek će imati, posebno mesto u mom životu i karijeri. Vaske mi je veoma drag. Spontan je, neposredan, slobodan, harizmatičan i mora uvek da se snalazi da bi opstao i bio prihvaćen.
Nije teško zavoleti ga, jer kroz mnogo nesrećnih situacija koje ga zadese, on uvek, nekako, izađe kao pobednik. Stoga je negde normalno da ga publika prihvata, voli, brani i saoseća se sa njim i njegovim mukama – iz događaja u događaj.
Da li je danas teže da nakon završenih studija glume dobijete neku ulogu, čak i sporednu (ali ne manje bitnu!), u odnosu na ranije – recimo pre dve decenije?
- Trenutno sam na četvrtoj godini studija glume i uskoro bi trebalo da diplomiram, a ovu ulogu sam dobio na kraju treće godine studija, pa ću presek stanja moći da napravim tek kroz koju godinu.
Je l’ u Vama postojao potajni strah od toga da li ćete se snaći sa tumačenjem prve TV uloge, od koje bi mogla da Vam zavisi glumačka karijera?
- Strah nije. Ali određena doza odgovornosti svakako. Trudim se da svoj posao radim najbolje što znam, i mislim da je to dovoljno da bih mogao spokojno da legnem u krevet.
Gitarista ste rok benda „Ritam Sex-i-ja”. Zašto baš rok muzika? Na koji način je Vi „vidite”?
- Rok muzika je strast koja „vrišti” iz mene od kada sam je prvi put čuo i spoznao. Imam neopisivu želju da sviram – i jednostavno sviram.
Ne želim da svom biću uskraćujem to za čim toliko vapi. Svirati „Peperse” za mene znači biti slobodan i srećan u svakom trenutku, bilo da su u pitanju probe ili sami koncerti, kroz svaki tren, kroz svaki ton.
Zašto je ljudima sve teže da zavole čoveka u sebi, gledano iz Vaše perspektive?
- Ljudi se, nažalost, veoma malo suštinski bave sobom. Zapuštaju svoju dušu, svoju unutrašnju lepotu. Ne daju joj ono za čim vapi.
Pre svega, moramo veoma dobro da se upoznamo, a onda i da se slušamo. Šta je svakodnevica, šta je voz koji juri brzinom svetlosti, protok informacija, obaveze, briga, a šta sam i gde sam tu ja i moj čovek u meni? Šta on zaista želi, a šta ja mislim da želi? I šta mu u stvari treba? To moramo mnogo češće da se pitamo kada ostanemo sami sa sobom i biće mnogo bolje.
Kako biste opisali život glumca i muzičara kada se isključe kamere i svetla reflektora?
- Dok su uključeni reflektori i kamere – tu je magija, san i istina! Kada se oni isključe, život se nastavlja tamo gde je stao pre no što su uključeni. Treba se truditi da i tu bude toliko lepo kao i na sceni. A to je moguće!
Gde Vas trenutno možemo gledati, osim u TV seriji „Istine i laži”?
- Trenutno igram u sledećim predstavama: „Florentinski šešir” u Pozorištu „Boško Buha”, „Zojkin stan” u Beogradskom dramskom pozorištu (BDP), „Antigona”, takođe u BDP-u, kao i u svojoj diplomskoj predstavi „Parče noći na Ivanovoj gajbi”. Nju, za sada, igramo na nekoliko mesta, čiji „život” možete da pratite putem društvenih mreža, gde objavljujemo sva naredna igranja.
