Nova knjiga otkriva životne probleme zbog kojih je komičar i glumac počinio samoubistvo
- Brzina kojom ga je udarila kometa genija je takođe brzina kojom ga je udarila neverovatna nesreća, ja ne bih mogao tako da živim, a nije mogao ni on - rekao je komičar Bili Kristal o dugogodišnjem prijatelju i kolegi, pokojnom Robinu Vilijamsu.
Oskarom nagrađeni glumac pre četiri godine počinio je samoubistvo u svom domu blizu San Franciska. Novinar rubrike kultura Njujork Takmsa Dejv Itckof, koji je nekoliko puta radio velike intervjue i "profil" glumca, u knjizi naslova "Robin" secirao je poslednje mesece života tragičnog glumca.
Razgovarao je s njegovom decom, prijateljima i poznanicima kako bi napisao 500 stranica koje se, kaže većina kritičara, čitaju kao najtužniji roman.
Njegovu je smrt vešanjem podstakla je i pogrešna dijagnoza. Vilijams je patio od bipolarnog poremećaj koju je često odbijao da tretira lekovima, pio je alkohol jer je alkoholizam "crta" prisutna i s majčine i s očeve strane, a na kraju mu je, potpuno pogrešno, dijagnostifikovana Parkinsonova bolest.
Autopsija je kasnije pokazala da je komičar bolovao od retke vrste demencije imena Lewy Body Dementia koja utiče na rad mozga i progresivno uništava moždano tkivo. Halucinacije, gubitak pamćenja, depresija i čitav niz fizičkih boljki mučile su Vilijamsa za kojeg je čak i supruga Suzan Šnajder rekla kako je "mislila da je hipohondar". Ta vrsta demencije je povezana sa velikim brojem samoubistava.
Ali, Vilijams je, ako je verovati Itckofu i njegovim sagovornicima, je od početaka karijere, pa čak i ranog detinjstva pokazivao nemogućnost "nošenja sa teretima sveta" koju je dodatno ugrozila i slava. Kao dete je mnogo vremena provodio sam, na tavanu vile u kojoj je stanovao s roditeljima koji su mnogo putovali. Upisao je prestižni Džulijard, a u Njujorku mu je najbolji prijatelj bio glumac Kristofer Riv koji je u to vreme radio pantomimu u njujorškom Central Parku.
- Možete da zamislite koliko su popularni bili komičar brz na jeziku i pantomimičar. Barem su imali jedno drugo pa su se uvek mogli jadati - rekao je Robinov prijatelj iz mladosti. Nakon Njujorka, Vilijams je, kaže knjiga, pokrenuo renesansu stand-up komedije u San Francisku.
- Bio je kao eksplozija, iz njega je samo izlazilo. I to ne glupo, vulgarno ili nesuvislo, već pametno, smešno ali i manično. Bio je sjajan tip, van pozornice dosta povučen, kao da je imao neki zid u sebi. Leterman je kasnije rekao da je imao "čoveka u čoveku", tek sad shvatam da se stalno borio sa klackalicama poslovnih i privatnih uspona i padova, kao i neograničenih apetita i očekivanja publike, a najviše samoga sebe - napisao je u kolumni za Vošington Posta njegova nekadašnja kolegica, sada novinarka, Meril Marko. Ponekad mu je, napisala je, zamerila jer je znao da koristi tuđe, pa i njene fore, u svojim televizijskim i klupskim nastupima, ali sada shvata da je njegov mozak naprosto "funkcionisao kao sifon".
Početkom osamdesetih Vilijamsa je "zadesila" neverovatna glumačka karijera, ali gledaoci su u svakom filmu, nezavisno od žanru i tematici očekivali vatromet kakav je Robin znao da priredi, a on je pak hteo da pokaže svu paletu svog glumačkog talenta.
- Kad nije bio ludo zabavan nego glumio "normalniji" lik onda su mu prigovarali daje sladunjav i patetičan, a ako je stalno bio kao duh iz lampe iz Diznijevog crtaća Aladdin onda su mu govorili da je formulaičan i ukalupljen, a njemu je celokupna sreća i psihička stabilnost zavisila od uspeha na poslu. Kritike su ga uništavale - kaže Kristal o trostruko nominovanom glumcu koji je Oskara na kraju dobio "tek" 1997. za film "Dobri Vil Hanting" za kojeg je bio uveren da će ga saseći jer je "ozbiljna i srceparajuća uloga".
- Dosta je tuge, jada i čemera, sećaš li se smešnih uloga, hajde okušaj se opet u tome - napisao je jedan filmski kritičar, a Vilijams je u jednom intervjuu rekao kako "pokušava da glumi likove koji nam omogućuju da zavirimo u samo srce toga što znači biti čovek i nas kao vrste".
Karijernom perfekcionisti koji se borio s razvodima i privatnim krahovima, a da bi održao "struju genija" uživao je kokain i alkohol, teško je padala i ideja konkurencije. Njegov posao bio je sve, kaže njegov sin Zak, prisećajući se kako je Robin bio užasnut nakon što je na scenu "izbio" Džim Keri.
- Znao je da je Keri genijalac koji vrlo dobro zna da koristi telo, stalno je varirao između teskobe, brige i maničnih faza. Znao bi da izađe iz šminkeraja sa suzama i da priča o tome kako je Keri in, a on out.
- Njegova tadašnja supruga Marša morala je da ga uverava kako na sceni zaista ima mesta za oboje, ali on je samo krenuo da pije - rekla je njegova dugogodišnja šminkerka i prijateljica Čeri Mins koja ga je u nekoliko navrata u životu molila da traži pomoć, ali on se uvek nekako sam, uz pomoć nekog poslovnog uspeha, iskopao iz emocionalnog dna.
Godine 2014., malo pre smrti, završavao je treći nastavak filma Night at the Museum u Vankouveru i prijatelj ga je pozvao da dođe s njim u bar u kojem se okupljaju stand up komičari i da, ako želi, i sam nešto izvede.
- Ne mogu. Više ne znam kako da budem smešan - rekao je Vilijams i okrenuo se sa suzama u očima, priseća se Mins.
