Antonio Banderas: Glumio bih u filmu Emira Kusturice

Mada je prošlo skoro tri decenije otkako je Holivud obasjalo "špansko sunce", kako ovog slavnog glumca i latino zavodnika, zbog njegove ogromne pozitivne energije i količine sreće koju unosi na svaki set, često nazivaju kolege, glumac Antonio Banderas (57), sa biografijom dostojnom najvećih filmskih svetskih zvezda svih vremena, i dalje pamti vreme kad se samo s mnogo vere otisnuo u svet u potrazi za svojim mestom pod nebom.

- Bilo je to 3. avgusta davne 1980. Od rodbine sam dobio 10.000 pezeta, spakovao sam sve što imam u jedan kofer i s nepunih 20 godina seo u voz koji me je iz rodne Malage duž Kosta del Sola poveo ka snovima i Madridu - priseća se Banderas, u ekskluzivnom intervjuu za Novosti, prvih koraka ka velikoj glumačkoj karijeri, koja nam je decenijama potom podarila "Kraljeve mamba", "Intervju sa vampirom", "Desperado", "Filadelfiju", "Atentatore", legendarnog "Zoroa", "Trinaestog ratnika", "Prvi greh", "Decu špijune", "Plaćenike" i mnoge druge bioskopske hitove. Na predstojeći beogradski Fest vraća nam se neobičnim psihološkim trilerom "Crni leptir", za koje je dobio nekoliko nagrada na festivalima.

* Čini se da nema žanra u kom šarmom ne možete opčiniti publiku. Koji je vaš trik?

- Nema tu velike magije. Sve radim iskreno. Kad se spremam da uronim u neki lik činim to bez zadrške, svim srcem. U tom slučaju žanr postaje sporedna stvar. Svaki film je jedan život, nečija priča, koja onda kad se kamera uključi postaje moja. Tako je bilo od prve klape u mojoj karijeri. Vreme kad sam počinjao da se bavim glumom bilo je loše za španske glumce. Mada sam od samog početka radio s velikim umetnikom i mojim prijateljem Almodovarom, kome dugujem to što sam postao, španska kinematografija bila je tada čista egzotika za Zapad. Svet je znao za Pikasa i Dalija, ali kao da je naš narod, u međuvremenu, zaboravio svoju veličinu. Izgubili smo hrabrost i samopouzdanje da čak i pomislimo da ponudimo svetu nešto dostojno dela umetnika koji su njime davno zavladali. I to kao Španci.

Melani Grifit i dalje pati za Banderasom: Zbog razvoda sam dobila epilepsiju

* Postoji li period u karijeri koji biste voleli da ponovite?

- Smatram da se vreme ne može proživeti dvaput s razlogom. Mi smo razultat naših uspona i padova. Ono što smo naučili iz svega toga čini osnovu za neku bolju budućnost. Život sam ispunio delima koja su u istoriji ostavila neki trag. Međutim, tek 2017. u kojoj sam proživeo neke teške trenutke, podsetila me je da bi trebalo da "prelistam" životne lekcije i podsetim se njihovih mudrih saveta. Ova godina odnela je ženu čija mi je podrška mnogo značila, i čija će ljubav zauvek ostati ucrtana u svakoj uspomeni tokom mog sazrevanja od deteta do muškarca. Pre nego što sam izgubio majku, imao sam još jednu opomenu. Infarkt me je podsetio na to da sam poželeo više nego što mogu da podnesem. Protekle godine bile su pune adrenalina i velikih ambicija. Zbog toga sam rešio da u onome što radim pronađem zadovoljstvo, a ne obaveze. Više ću se baviti režijom i producentskim poslom, ne bih li ponovo pronašao sebe. Sa 60 ne možete biti tinejdžer, ali učeći na greškama možete ponovo osetiti radost kojom je kucalo ludo srce tog klinca. To je tajna večne mladosti.

* Imate li neki neostvaren san? Da li je Oskar istinska vrednost kvaliteta jednog glumca?

- Uprkos tome što sam prve korake u karijeri napravio kao član španskog Nacionalnog teatra, neostvareni san i dalje mi je da na pozorišnim daskama odigram Hamleta. Smatram da je to uloga koja je prikrivena želja svakog glumca. Ako bismo već ocenjivali šta bi trebalo da bude priznanje kvaliteta nečijeg glumačkog talenta, onda bi to, svakako trebalo da bude izvođenje ovog Šekspirovog lika. A kad je reč o Oskaru, ta nagrada je najprestižnije što glumac u karijeri može da dobije. Ali kvalitet i prestiž dve su sasvim različite stvari.

Miloš Biković: Dosta sam naučio od Antonija Banderasa

Na pitanje da li je upoznat sa srpskom kinematografijom, kao i da li može  navesti neki naš film koji je na njega ostavio veliki utisak, Antonio je sa oduševljenjem za Novosti odgovorio:

- Naravno. Ne znam da li postoji neko ko se kao umetnik ne bavi glumom, a da ne ceni dela vašeg režisera Emira Kusturice. Njegovi filmovi mnogo me podsećaju na španske. Imaju tu iskru srčanosti i emotivnosti koja govori više od hiljadu specijalnih efekata i kompjuterskih animacija. Uživao sam gledajući "Vreme Cigana" i "Arizona drim". Voleo bih da glumim u nekom od njegovih filmova, ako bi priča bila snažna kao u ovim projektima.

Slavni glumac imao je i reči hvale za našeg Novaka Đokovića.

- Imate sve razloga da budete ponosni na Đokovića. On je sjajan igrač, i volim energiju i odlučnost koju pokazuje na terenu. Međutim, kao Špancu, iako obožavam Novaka, dužnost mi nalaže da na njihovim mečevima uvek svim srcem navijam za Nadala.