Popularna novinarka i publicistkinja, koja nas je ugostila u svom stanu nadomak Hrama Svetog Save, otkriva kako simptome virusa nije ni osetila zahvaljujući činjenici da je bila na gladovanju puna 42 dana, da je selidbu u mamin stan doživela kao svojevrsni povratak u detinjstvo i kako osmišljen život može biti najveće umetničko delo
Moto dr Vesne Jugović de Vinča (63), poznate novinarke, publicistkinje i producentkinje glasi: “Život treba provoditi samo sa ljudima koji nas čine boljima i lepšima”! Beograđanka neiscrpne energije i dečije radoznalosti ugostila je našu ekipu u svom domu, prostranom salonskom stanu s pogledom na Hram Svetog Save, i otkrila nam sve što je obeležilo njen dosadašnji život, kao i brojne aktuelnosti, za koje nismo znali, kao što je ono da je pobedila koronavirus, kao i njena majka Tatjana, koja ima 91 godinu.
Šta činiti u vremenu korone?
– Taj princip po kome živim u ovom nemirnom vremenu korone koje odiše stravičnim mirom nametnute nam “nove realnosti”, još više dolazi do izražaja. Sada su najznačajniji tako retki ljudi koji nas ujedinjuju uprkos činjenici da nas mnogo toga u vezi s pandemijom deli, na one s maskama i bez njih, s vakcinama i bez njih. Nepopravljivi sam optimista. Mislim da pandemija ipak ujedinjuje svet. Čini se da su nacionalne tenzije stavljene u drugi plan i da se mnogo bolje razumemo sa svim narodima sveta, posebno sa susedima.
Šta mislite, zašto je to tako?
– Patnja nema naciju! Reč je o opstanku ljudskog roda. Zato su najvažniji oni koji nas bude i pomažu da odvojimo istinu od laži, da savladamo nametnute strahove, oni koji nas bodre, zasmejavaju i opuštaju, koji nas stimulišu da i u mnogim ograničenjima u kojima trenutno živimo otkrivamo sreću, zahvalnost i potvrđujemo najznačajnije osećanje – ljubav prema bližnjem! Pomoć i uteha bližnjem, saosećanje, to je danas najvrednije.
I vi ste pobedili koronu kao i vaša majka Tatjana?
– Profesorka Jugović je – heroj. Ja je tako zovem, a ona mene svakog jutra dočekuje uz kafu rečima: ”Kako ste jutros, De Vinča?” Onda se široko osmehne. U 91. godini je pregurala ovu opaku bolest. Mislim da je bila najstarija u kovid bolnici na Zvezdari. Dvadeset dana je nepomično ležala i uz kiseonik, lekove i izuzetan tretman lekara Vladanke Stefanović, Daneta Cvijanovića, Zlatka Bokuna, Lilice Radulović i celog požrtvovanog tima, moja majka je pobedila ovu opaku bolest. Sada je bodrimo da što pre ustane i krene u pozorište koje obozava ili u Hram, da uživa u savršenosti Muhinovih fresaka. Mama je istoričarka umetnosti, veliki esteta. Nasledila sam od nje snagu, potrebu da se okružim lepim i da osmislim lepo, što je i ovaj naš čarobni stan koji sam skroz srušila i za 36 dana renovirala. Biti blizu umetnosti i lepote velika je privilegija! Iako sam magistrirala ekonomiju, a doktorirala komunikologiju, stilizovanje ljudi i dizajn garderobe i prostora postao je moja stalna delatnost. Arhitekta Vojin Valjarević i ja sada osmišljavamo jedan prostor i kuću na Dunavu, i spremamo se da jednom kraljevskom paru osmislimo imanje i konjički klub. Tome se baš radujem.
– Kada je brat smestio mamu u bolnicu, ja sam bila u Egiptu, kao član žirija “Miss Eco International 2021” i planirala sam da ostanem duže na odmoru. Ali kada su mi javili da su se mama i naša Vanja, koja ju je čuvala, razbolele, brzo sam se vratila. Tada sam se testirala i imam antitela pa sam tako saznala da je korona prešla i preko mene. Nisam je osetila. Sigurna sam da mi je najbolji saveznik bio jak imunitet, koji sam pojačala prethodnim gladovanjem od 42 dana. Kad tako radikalno izbacite otrove iz organizma, naravno da se odbrana od svih oboljenja neverovatno pojačava. Ispostavlja se da sam na svom primeru dokazala značaj gladovanja u vreme korone na povećanje imuniteta, ali i na ozdravljenje, pa i podmlađivanje.
Izdržali ste 42 dana bez hrane i smršali ste više od 13 kilograma. Budući da ste prestali s gladovanjem, kako održavate kilažu?
– Autofagijom i posebnim režimom života i ishrane. Nauka o gladovanju, pre svega terapeutska istraživanja u Rusiji, kažu da se iz gladovanja izlazi isto onoliko dana koliko traje taj proces čišćenja i obnavljanja organizma. Dakle, ako gladujete 14 dana, slede dve nedelje “oporavka”. Konzumiraju se posebne supice, sokovi, čajevi, sirovo sveže voće i povrće. Tek na samom kraju tog perioda priključuju se produkti životinjskih belančevina, mada mnogi postaju vegetarijanci. Onda treba nastaviti sa autofagijom 16/8. Postoji konkretni režim o kome pišem u knjizi detaljno. Gladovanjem i tom rehabilitacijom koja sledi, poboljšava se zdravlje i podiže se funkcionisanje organizma na viši nivo. Metabolizam se pojačava i samo to je dovoljno da bodri organizam u dužem periodu. Stekne se i posebna snaga duha koja nam pomaže da popravimo i osmislimo nov način mišljenja i zdravog života, jer ovde nije reč o pukom odustajanju od hrane. Ali to je samo mogućnost promene. Ako posle gladovanja ne promenimo negativne navike: konzumiranje loših otrovnih produkata, preteranog alkohola i prežderavanja, nekretanja, nespavanja, pogrešnih komunikacija s ljudima u kojima nema poštovanja, ljubavi i oprosta, u kojima ima blebetanja i lošeg govorenja o svemu i svačemu, što je postala bolest ega pogotovo na društvenim mrežama, bolest negativnog razmišljanja – onda se vraćamo na početak pa organizam opet upada u neravnotežu i rovit je, otvoren za bolesti. Lepa vest je što nanovo možemo u askezu, gladovanje i pročišćenje tela i duha. To je u stvari neophodno i onda kad ostvarimo pozitivnu promenu, pre svega zbog sve većih otrova koji nam se sa svih strana uvlače u telo i misao. Tvrdim da je gladovanje na zeolitu uslov našeg opstanka u 21. veku.
– Knjigu “Gladovanjem do zdravlja i lepote”, o gladovanju kao eliksiru života, pišem kao jedno “malo zaveštanje”. Važno je da što više ljudi shvati koliko je to i moćno i neophodno. Napravila sam ozbiljno istraživanje, iščitala knjige i brojne studije. Zato ide sporo. Unutra je istorija gladovanja o tome kako su i zašto veliki duhovni lideri i mudraci gladovali hiljadama godina. Sledi priča o pionirima gladovanja, pa i o umetnicima gladovanja u 19. i 20. veku koji su čak zarađivali na tim spektaklima stvarajući prve rijaliti predstave na trgovima i u supermarketima. Tu je i mala enciklopedija čišćenja čovečijeg organizma kroz razne kulture. Drugi deo je nauka o gladovanju i škole gladovanja za koje se možemo opredeliti. Treći deo je moja ispovest i dnevnik gladovanja, jer reč je o umeću zdravog gladovanja, gde imam iskustvo dugo 30 godina. Uvodno slovo piše dr Branimir Nestorović. On ove stvari prati, za razliku od mnogih doktora koji se plaše gladovanja, čak ga i negiraju, jer jednostavno ne dolaze u dodir s tom ogromnom stručnom literaturom. Odabrala sam i izdavača. Rukopis moram da predam do kraja februara. Radujem se tome.
Hellomagazin
Ranije ste živeli na brodu, da li vam nedostaje taj dom? Koje su prednosti a koje mane života na reci, a koje kraj Hrama?
– Deset godina zivota na Ušću bili su čista magija, faktički u centru, a u stvari u čudesnoj prirodi, uz labudove i žabe, uz taj pogled na Kalemegdan. Najpre rano ujutru pogled na savske ribare koji upravo kod broda nalaze jata riba, pa onda na kajake koji brzo promiču da bi noću svetla velikih brodova davala posebnu čar. Taj ekološki brod koji sam osmislila i za život, zaista se našao u nebrojeno mnogo časopisa širom sveta. Iako je bilo divno, ne žalim za time. Potreba da mami dodam energiju bila je prevashodna, tako da nije bilo dileme. Odlično smo se uklopile. Dok sam rasla, pokušavala je da me smiri i usmerava, ali joj nije uspevalo (smeh). Najpre je bilo polemika, pa je digla ruke. Iskreno rečeno, ovo je bio povratak u detinjstvo. Dete u meni se i danas raduje. Tu sam išla u školu “Sveti Sava”, tu i dalje živi, na korak od nas, mnogo mojih prijatelja, pa ih češće viđam. Blizu je i moj brat, anđeo Bata, koji je stožer naše porodične snage. Opet imam unikatan pogled. Mnogo prijatelja, naročito iz sveta, dolazi na večerice i da se fotografiše na nasoj terasi. Hram je kao neki džin koji viri kroz prozore i ne da da se zapustimo. Ujutru nas bude zvona, što je najlepše buđenje!
Vaša bliska prijateljica bila je Olja Ivanjicki, imate i dosta njenih umetničkih dela. Kakvo ste prijateljstvo gajile?
– Imamo malo slika u stanu, Oljine, Damjana Đakova, umetnička jaja Nebojše Pilipovića Pila. Mislim da je najvrednija slika u stvari – Hram. Zato sam odabrala samo ona dela koja prate anđeosku atmosferu. Oljina velika slika zove se “Anđeo reke”. Naslikala ju je upravo za brod. Osmišljavale smo slikarski projekat o zaštitnicima Gaje, o anđelima po posebnim tačkama naše divne, a izmučene planete. Olja je bila učitelj i inspiracija. Nije pripadala nikome, ni generaciji ni lokalitetu. Ostvarila je neverovatnu slobodu. Dolazila je stalno iz vasione, iz budućnosti. To pokušavam da shvatim i implementiram. Tražila mi je da je spojim s Trampom jer je imala poseban arhitektonski projekat za Menhetn. Za jedan rođendan mi je donela drugu sliku koja se zove “Leonardova kći”. To je bila upravo Olja.
Kada pogledate vaš život do sada, da li je bilo nekih kardinalnih pogrešnih izbora i da li biste nešto ispravili na vašem putu?
– Bog se ne kocka, ali deli karte! Život – to su izbori različitih puteva koje nesvesno ili svesno biramo. Neko to zove sudbinom, nečim što nam je ipak nametnuto, što ne možemo izbeći, ali sudbina nije hrišćanska kategorija. Naša slobodna volja je ipak suština. Šta ćemo odlučiti, to njega najviše zanima. Da li bih nešto ispravila? Ne bih! Izgleda da mi je jaka intuicija pomagala da napravim prave korake i pronađem put ka samoj sebi. Ali, nažalost, imam kajanje, što mom ocu Minji, mom Predragu, mojim divnim tetkama, kumovima, prijateljima, koji su otišli na drugu planetu, nisam dovoljno govorila koliko ih poštujem i volim! Zato, osmišljen život može biti najveće umetničko delo.
Komentari (0)