Miloš Petrović Trojpec za sve što je danas postigao tvrdi da duguje roditeljima Vesni i Draganu, koji su ga naučili pravim vrednostima i kako da prepozna prelomni momenat i donese ispravnu odluku.
Dosadašnja biografija glumca Miloša Petrovića Trojpeca (34) toliko je živopisna da bi mogla da se pretoči u roman ili holivudski blokbaster. Od problematičnog dečka sa ulice, preko građevinskog radnika i sportskog trenera sa licencom FISAF, koji je nakon svršetka studija glume planirao da živi i radi u Dubaiju, postao je jedan od angažovanijih dramskih umetnika mlađe generacije.
Za sve što je danas postigao Miloš tvrdi da duguje roditeljima Vesni i Draganu, koji su ga naučili pravim vrednostima i kako da prepozna prelomni momenat i donese ispravnu odluku. Proslavio se ulogom Stavre u popularnoj seriji “Senke nad Balkanom”, posle čega je projekte samo nizao, te ga tako ovih dana gledamo u seriji “Klan”, u kojoj tumači kriminalca Kamilicu.
U dosadašnjoj karijeri Trojpec je najčešće igrao negativce, što mu, kako tvrdi, ne smeta jer voli da radi, međutim, priznaje da se nada da će reditelji uvideti da je talentovan i za druge karaktere te da će u bližoj budućnosti i time obogatiti svoj CV. Kada nije u pozorištu ili na setu, najviše vremena provodi u teretani i s prijateljima.
Na oca je boem te neretko odlazi i u kafanu i priznaje da je vrlo emotivan, iako nerado to pokazuje čak i svojoj lepšoj polovini. Kakav je kada se zaljubi, koliko često kada se osvrne na problematičan period u svom životu pomisli da je dobro što se iz toga na vreme izvukao i čiju sliku drži u novčaniku, otkriva za "Story".
Po reakcijama publike čini se da se serija "Klan" izdvojila od drugih projekata koji se bave kriminalnim miljeom. U kojoj meri je tome doprinelo to što je glumačka postava mlada i nedovoljno poznata gledaocima odranije?
- Glavna ideja tokom kastinga bila je da se odaberu glumci za čije ranije uloge se gledaoci neće vezivati i samim tim će pre poverovati da je reč o pravim kriminalcima. Serija ostavlja gorak ukus u ustima i prvo što se svako od nas nakon odgledane epizode zapita jeste iz kakvog su "mulja" njeni junaci krenuli, kroz šta su sve morali da prođu ne bi li došli do pozicije na kojoj su, koliko energije i neprospavanih noći im je bilo potrebno da bi sačuvali sve što su stekli, dok se na samom kraju nameće zaključak da svakodnevno žive u toksičnom strahu.
Ovo je još jedan projekat u kojem tumačite kriminalca. Smeta li vam to što konstantno dobijate uloge tog tipa?
- Smatram da sam još na početku karijere i da talentom, radom i trudom moram da izgradim određenu poziciju kako bi mi drugi karakteri pristizali. U pozorištu sam se u tom smislu malo pomerio. Nedavno sam odigrao epizodnu ulogu u seriji "Drim tim", gde tumačim Slovenca, biciklistu svingera (smeh). Uopšte ne sumnjam da ću u bliskoj budućnosti biti u situaciji da pokažem glumački raspon. Kamilica nije rađen po uzoru na nekoga, samim tim imao sam više slobode da ga sam gradim, čak sam mu u dogovoru s rediteljem dodao neobično izgovaranje slova L.
Budući da ste odrasli na ulici i jednim delom života i sami bili na drugoj strani zakona, u kojoj meri je to iskustvo doprinelo tumačenju likova kao što je Kamilica?
- Mnogo, kao i rad na građevini i suočavanje s razvodom roditelja, koji je, verujem, doprineo mojim nestašlucima u školi i svemu što je kasnije usledilo. Smatram da glumac mora da ima veliko životno iskustvo da bi bio dobar. Da upozna ljude različitih karaktera i profesionalnih sfera, provodi vreme s njima i kada je to neophodno, u kadru iskopa iz sebe sve što je čuo, video i doživeo i to ponudi publici. Malo je reći da sam prošao turbulentan period u životu, pravio sam gluposti, ulazio u probleme sa zakonom, do 27. godine proživeo sam život čoveka od 60. Raznih je i dobrih i loših situacija tu bilo, ali sve se to danas oseća u mojim ulogama.
Kada pogledate u retrovizor, koliko često pomilsite da je dobro što ste se na vreme izvukli iz svega toga?
- Baš često. Kroz teške sam periode prolazio, bilo je momenata kada nisam znao šta sa sobom da radim. Međutim, činjenica je da moj nemirluk datira još iz osnovne škole. Želeo sam da budem u centru pažnje. Zasmejavao sam drugove iz razreda, što su neki profesori voleli, neki ne, pa su često umeli da me udaljavaju sa časa i iz škole. Četiri gimnazije sam promenio. Isterali bi oni mene i iz osnovne, nego je obavezna pa nisu mogli (smeh). Činjenica je da nikada nisam bio bezobrazan i bahat. Dok su moji drugari po ceo dan sedeli u kafiću i posle uspevali da opravdaju nedolaženje na časove, ja sam voleo da odem na nastavu. Nažalost, zbog potrebe da dobacujem i rušim koncepciju predavanja, bivao sam izbačen već posle 15 minuta, a ti neopravdani nisu mogli da se regulišu. Dešavalo se da već krajem oktobra zaslužim ukore razrednog starešine, nastavnog veća, odeljenjske zajednice, direktora škole i, naravno, nedovolju ocenu iz vladanja. Imao sam sreće da sam sin Vesne i Dragana Petrovića i zahvaljujući njihovoj upornosti uspeo sam iz svega toga da se izvučem i postao ovo što danas jesam.
Da li je istina da ste se majci za sve što je učinila za vas odužili tako što ste, kada je otvorila građevinsku firmu, privremeno batalili kastinge i posvetili se poslu hidroizolacije?
- Šest godina sam radio terenski posao, sedam dana u nedelji po 12 sati, za 1500 dinara dnevno. Mama je želela da mi da više, ali budući da nisam bio upućen u posao, da mi se našla kada god je to bilo potrebno, zbog mene je čak bila i u nekim dugovima, dogovorili smo se da prve tri godine primam platu početnika. Tu sam shvatio šta su sve ljudi spremni da rade kako bi zaradili čestit dinar i nikada nisam osetio sramotu zbog toga. Tezu da nijedan častan posao nije za sramljenje i da je tvoje samo ono što svojim rukama zaradiš naučio sam od oca. Teškog, ali vrlo odgovornog i moralnog čoveka, koji je u stanju da zbog 500.000 pogrešno uplaćenog novca na njegov žiro-račun, napravi haos u banci kako bi se to ispravilo. Smatram da je vrlo važno koliko pažnje vam roditelji posvećuju do sedme godine i čemu vas uče. To je meni u prelomnim trenucima mnogo pomoglo. Doteram ja do kraja, napravim mnogo grešaka, ali kada se lomi, umem to da prepoznam i donesem pravu odluku. Najvažniji momenat, koji volim da nazovem i svojom drugom šansom, jeste trenutak kada sam odlučivao da li da upišem fakultet ili se vratim na ulicu. Mnogo mi je pomoglo i to što sam od profesora Bradića dobio potvrdu da sam tu s punim pravom. Prvi put sam tada pomislio da možda ta ulica i nije moj život.
Jeste li uspeli nekom prijatelju da pomognete da se i sam izvuče?
- Pojedinci su mrtvi, deo njih je u zatvoru, ali oni moji najbliži su na dobrom mestu.
- Hiperaktivan sam i pored napornih proba i snimanja svaki dan vežbam, ne mogu da mirujem i uvek težim boljem. Kada sam video da se u glumačkom poslu ništa ne dešava, uradio sam sve da dobijem licencu FISAF-a i sve sredio da odem u Dubai. Samo što je trebalo da krenem, Bjela mi je ponudio ulogu. Shvatio sam da je potrebno pokrenuti se na bilo koju stranu, jer samo tada do vas dolazi ono o čemu ste maštali. Ima, doduše, tu i dosta sudbine. Najviše o tome govori moje poznanstvo sa divnim čovekom Dačom Dragojlovićem, koji mi je za kratko vreme postao bliži od prijatelja iz detinjstva. Planirali smo da zajedno otputujemo, ali budući da sam ja dobio ulogu i odlučio da ostanem, istu odluku je doneo i on i ubrzo poginuo. Dugo sam se mučio pitanjem da li bi ostao živ da smo otišli u Dubai. Volim da obilazim njegovu porodicu u Valjevu i njegovu sliku držim u novačniku. Samo njegovu.
Čini se da emocije vrlo otvoreno izražavate.
- Pa baš i ne, na oca sam. Retko kada izgovaram: "Volim te". Više volim da se ta ljubav pokazuje nego da se o njoj govori. Svestan sam da devojke vole da im se to kaže, zato sada radim na tome. Moram da priznam da se teško i zaljubljujem, ali kada do toga dođe, umem da budem zaljubljen do ušiju. I to mi je na oca, kao i činjenica da uživam u kafani. On je pravi boem. Voli da zapeva i zasvira. Fizičar je, prirodnjak, ali emotivac. Od njega dobijam najbolje savete. Uvek je tačan, iskren i kada on kaže da sam dobar, to je to.
- Počeo sam da pišem autobiografiju, ticaće se mog života do 30. godine i od 30. Iz te dve knjige iskoristiću detalje za stendap koji bih voleo da prezentujem u Klubu književnika, koji je trenutno pod upravom mog kuma Branka Kisića, vrhunskog kuvara. Plan nam je i da tamo pravimo književne i improvizovane večeri. Što se glume tiče, igram u serijama "Tajne vinove loze", "Drim tim", "Ubice mog oca 5", dok sam u junu prošle godine ušao kao paušalac u Beogradsko dramsko pozorište i pripremam se za tri premijere.
Komentari (0)