„Dualnost u meni je činila da razmišljam kao muškarac, a osećam se kao žena i obratno, i to je najdivnija kombinacija”
Bosanski interpretator i autor sevdalinki otkriva zašto se uvek rado vraća Beogradu, zbog čega je profesorsku karijeru pre 12 godina zamenio muzičkom i da epilepsiju drži pod kontrolom uz pomoć homeopatije...
Ne čudi što umetnik Božo Vrećo (37) pevač anđeoskog glasa i autor predivnih sevdalinki u srpskoj prestonici izaziva veliko interesovanje.
Njegova pojava i muzički pravac jedinstveni su na ovim prostorima. On intrigira javnost neobičnom iskrenošću, ali uvek ostaje nedokučiv u svim nivoima dubina svoje duše. Umetnik odrastao s majkom i sestrom u Foči, čija je ljubav i dalje arheologija za koju se školovao, ali i alpinizam, najpre nam otkriva da u vremenu pandemije oseća iscrpljenost, stres i neizvesnost. To ga nije sprečilo da nedavno objavi novi album s umetnikom Edinom Karamazovom. Osim toga, novu pesmu „Čovjek od soli“ objavljuje za nekoliko dana, a knjigu „Lacrimarium“ na proleće.
– Do saradnje s Karamazovom došlo je spontano i s mnogo ljubavi, kao i sa svakim mojim projektom i ljudima u njemu. Ideja se rodila na jednom od Karamazovljevih koncerata i ideja se pretvorila u stvarnost u Zagrebu u izdanju „Croatia Recordsa“, s divnim kritikama i odličnom prodajom. “Lachrimae” je album u kome suze koje krijemo u sebi i čuvamo od pogleda, sijaju kao biseri na mesečini za sve one koje smo voleli i možda nikad preboleli.
Muzičar Goran Bare je uputio javni apel jer nema od čega da živi. Kako se vi osećate što ste sprečeni da radite svoj posao?
- Svi trpimo gubitke i minuse, u skoro svakoj branši osetan je pad i neizvesnost koja donosi nelagodu i anksioznost. Čini mi se da je muzički i generalno umetnički svet najviše pogođen, saosećam i deo sam toga.
Kako je vaš život izgledao do 25. godine kada ste odlučili da će muzika biti vaša profesija?
- Slikao sam intenzivno i magistrirao arheologiju u najdivnijem gradu s najlepšim ljudima – Beogradu, kome se uvek vraćam. Kad sam bio dete, svi su bili očarani mojim glasom, ali tek kad me sevdah pronašao i izabrao, u 25. godini, znao sam da je to moja misija i put kojim ću koračati, šta god da se desi, i nikada se nisam pokajao zbog takve krupne odluke, odluke srca.
Da li se u vašoj 25. godini desio neki prelomni momenat koji je tada odredio vašu dalju sudbinu?
- Život vas sa svojim iskušenjima i obratima menja, sve utiče na odluke koje vas okarakterišu za ceo zivot, i ljubav koja se rađa i gasi, sve je uticalo da proniknem u srž sevdaha, njegovu dualnost da poistovetim sa svojom ličnom i da se odlučim bez imalo dvoumljenja.
Budući da ste bili profesor, da li vam nekad nedostaju dani za katedrom?
- Nadomestio sam to prenošenjem istine i skladnosti življenja s dualnošću i onim što zapravo jeste, ceo moj život je prikaz slobode u stvaralačkom i privatnom domenu.
Muzika koju izvodite duboko se prožima s tananošću emocija koje nosite. Koliko se kroz muziku oslobađa vaša emocionalnost?
- Hipersenzibilan sam, ali isto tako i nadmoćno jak. Dualnost u meni je činila da razmišljam kao muškarac, a osećam se kao žena i obratno, i to je najdivnija kombinacija. Nikad nisam krio emocije i one su stvorile biće koje sam danas. Emocije su bile moja dadilja i guvernanta, uz ljubav i hrabrenje moje majke koja me nije menjala i prilagođavala okolini, naprotiv.
Najvažniju ulogu u vašem životu ima majka. Da li joj poveravate sve probleme?
- Oduvek. Osim što je moja muza i neko kome sve mogu reći, ona je mudri savetnik i slušalac koji svima treba, posebno kada smo u nedoumici. Slušam i svoje šesto čulo i to je onda potpuna harmonija – majčina ljubav i intuicija!
Samouki ste. Niste išli na časove pevanja.
- Svi su oduvek uživali u mojim interpretacijama, i kroz horove i solističke nastupe. Moja majčica bi uvek imala neku „sevdalinkoliku“ želju da joj zapevam, i onda bih to i činio kroz otvorene prozore naše kuće, a ljudi koji bi prolazili zastajali bi i odmarali dušu u mom glasu.
Da li ste pobedili epilepsiju time što ste iz svog života isključili stres? Koliko je život bez lažnih stega važan za zdravlje?
- Odsustvo i kontrola stresa smanjuje intenzitet svega što nas može učiniti ranjivijim, no sve je to samo sučeljavanje i svesnost situacije, nikako ignorisanje. Trudim se i uspevam da homeopatskim biljnim tinkturama držim sve kontrolisano i da živim u harmoniji s prirodom, jer je to jedini lek za sve nas.
Polna dualnost jedna je od najčešćih tema današnjeg modernog društva. Koliko je lepo i teško u isto vreme biti svoj na ovim prostorima?
- Beskrajna je to satisfakcija, nadahnuće i polet. Sigurno da nije lako i da iziskuje teže načine da se dođe do cilja, ali sreća se ne meri. Ona se mora proživeti, a kako drugačije osim biti zadovoljni sobom i svime s čime ste se rodili? Čovek ima dualnost koja mu pomaže i s kojom stasava, naravno ukoliko je razvije na tom nivou da mu ona pomaže i iskazuje svu negovu lepotu, sposobnost, spoznaju i mudrost. Ipak, većina se odrekne jednog dela sebe kako bi odgovarala aršinima društva koje gradi i formira identična neempatična i vrlo sujetna bića. Lepo je buditi se, stvarati i voleti kao slobodan čovek.
Da li ste ikada mogli da ne pružite sebe u potpunosti u ljubavi kako ne biste bili povređeni ili ste uvek pre za rizik i davanje do kraja?
- Uvek i potpuno nezaustavljivo i stopostotno. Samo predana iskrena ljubav koju dajete se broji. Kontrolisati emocije i ljubav, zarad čega? Da biste bili materijalno bogatiji a duhovno ruina? Ne, to nisam nikada niti ću. Kad se voli, voli se svim srcem i nema kalkulacije.
Komentari (0)