Ispovest Ljiljane Habjanović Đurović ganula je mnoge
Ispovest Ljiljane Habjanović Đurović
Svakoga danas nazivaju „zvezdom Sajma knjiga“, obično one koji se tamo pojave nekoliko dana a zatim više nikada, ali verujte da je Ljiljana Habjanović Đurović (67) svojim dugogodišnjim radom, a posebno kao neko ko godinama ima najposećenije štandove na ovoj manifestaciji, takvu titulu, u moru mnogih drugih, zaista zaslužila.
Ove godine Sajma nije bilo, što je brojne njene poštovaoce rastužilo, naročito imajući u vidu da je sve bilo spremno da baš tamo predstavi svoj šesnaesti roman „To je ljubav, slepa sila“. Ako vam je za malu utehu, dovodimo vam je ovde i razgovaramo o novom delu, ali i porodici koja je njen najveći pokretač.
U ovom ostvarenju naslov sugeriše da je u fokusu ponovo ljubav. Po čemu je ova knjiga posebna?
- To je istinita i potresna priča o tri izuzetne žene i jednom muškarcu koji se umešao u njihove živote i promenio ih zauvek. U ovom romanu ništa nije izmišljeno. Istinita priča je toliko zanimljiva, dramatična i uzbudljiva da bi bilo šteta bilo šta joj dodati ili oduzeti.
- Za mene, ljubav je odanost. Bezuslovna vernost. Poverenje. Poštovanje. Spremnost na žrtvu. Ljubav je kada se isto voli i kada nam život daje i kada nam uzima. Ljubav je ono čime se čuvaju vera i nada.
Novu knjigu prvi je pročitao vaš suprug Milovan. Važi li upravo on za vašeg najstrožeg kritičara?
- Nas dvoje svakodnevno razgovaramo o svemu što je važno za našu porodicu, ali i za svakoga od nas pojedinačno. I uvek jedno drugom dajemo savet i podršku. Milovan svaki moj rukopis čita u nastajanju, od početka, a kada završim pisanje, pročita kompletno delo još jednom. Veoma mi je važno njegovo mišljenje. Kada on kaže: „Knjiga ti je odlična!“, ja znam da je knjiga stvarno dobra, jer on me ne bi lagao – ne bi dozvolio da izađem pred čitaoce s knjigom koja nije dobra, već bi me podstakao da još radim.
Mnogi smatraju da je institucija braka u modernim vremenima zapala u krizu. Možete li da otkrijete na koji način je vaš opstao za sve ove godine?
- Milovan i ja upoznali smo se pre 48 godina. Zajedno smo gotovo ceo život. Jedno drugom istovremeno smo i najbolji prijatelji i verni ljubavnici. U našoj kući ne izgovara se rečenica: „To je moj život! To je moja stvar!“ Nije! Porodica je zajednica. Sve što se dešava jednom članu porodice, svaka njegova sreća ili nesreća, odražava se i na ostale. Tome smo naučili i našeg sina. Moji čitaoci svakako su primetili da na početku svake knjige zahvalim mužu i sinu zato što me vole onako kako mi je potrebno. Mislim da je to suština svake uspešne veze, ne samo partnerske: voleti čoveka onako kako je to njemu potrebno, a ne kako je vama zgodno. Meni je potrebno da me muž voli i da brine o meni, a da me ne guši. I da ja njega volim i da brinem o njemu, a da on to ne zloupotrebljava.
Za koju vrstu saveta se najbrže obratite sinu Hadži-Aleksandru i u kojoj meri ste ponosni na sve ono što on ostvaruje na sopstvenom profesionalnom putu?
- Aleksandar i ja blisko sarađujemo. On je umetnički direktor u našoj izdavačkoj kući, zadužen za sve vizuelno i za marketinšku strategiju. Divno je kada doživiš da možeš da se osloniš na savet i sud svog deteta. Takođe, detaljno razgovaramo o svemu što je važno za njegov posao. Ali kada govorim o Aleksandru, ja sam pre svega ponosna što je on dobar i čestit čovek. A njegovi profesionalni uspesi raduju me kao i sve drugo što njega raduje i ispunjava.
Na kojim vrednostima ste insistirali odgajajući ga, a mislite da su se danas zagubile?
- Mislim da prave vrednosti, kao što su čast, poštenje, dobrota, lični moral, sposobnost da se čovek postidi i da se izvini, opstaju u svim vremenima. U ovom našem vremenu čini se da su nestale, čak da su zaboravljene. Ali to je samo privid, jer jedna bučna, primitivna, agresivna, nemoralna, poročna, bestidna i beslovesna manjina uživa neprimerenu i po čitavo društvo veoma štetnu podršku medija. A svako od nas bira ko će mu dete vaspitavati. Da li, nekada ulica, a danas televizija i tabloidi, raznorazni blogeri, jutjuberi i influenseri ili će odabrati teži put i sam vaspitavati svoje dete. Aleksandra sam naučila da je jedino bogatstvo koje mu niko ne može oduzeti ono što ima u srcu i duši i ono što ima u glavi. Naučila sam ga da ne postoje dobri i loši narodi, već dobri i loši ljudi, da voli svoju veru i tradiciju, ali da poštuje tuđe, kao i da poštuje tuđe pravo na izbor i različitost. A otac ga je naučio kako se poštuje žena i čuva porodica.
Rekli ste da ćete pisati dok ste živi, pa gde vidite da će ovaj broj 16 stajati kada napišete svoju poslednju knjigu, nadate li se daleko od kraja tog spiska?
- Koliko ću knjiga napisati, ne znam, kao što ne znam koliko ću još živeti. Volela bih da pišem do kraja svog života. Ali moram da pomenem i jednu ličnu želju: volela bih da se moj sin oženi i da dobije decu. Volela bih da bar jedno od njih bude devojčica. I da toj svojoj unučici, bez obzira na to što ona neće biti deo mog ženskog rodoslova, već ženskog rodoslova svoje majke, ostavim one dve porcelanske figure koje sam nasledila od svoje čukunbabe, da je hrabre i podsećaju da je divno biti devojčica i da je veličanstveno i uzbudljivo biti žena.
Ovom rečenicom završena je ispovest Ljiljane Habjanović Đurović
Komentari (0)