Vanja Milošević i Snežana Đurišić u emotivnoj vezi su od 2017. godine. Prvi zvaničan susret dogodio se na promociji knjige Jelene Bačić Alimpić, a pevačica tvrdi da je sudbina umešala svoje prste.
- Jelena Bačić Alimpić je imala promociju svoje knjige i ona me je pozvala, a ja sam se premišljala jer mi najteže pada spremanje, ali na kraju sam otišla i samo sa leđa mi se pojavio: ‘Sneška, dobar dan, ajde ako ne žuriš, svrati da popijemo piće’ - ispričala je Snežana koja nikada nije krila koliko je zahvalna što je nakon smrti supruga ponovo spoznala ljubav.
Snežana Đurišić je devedesetih godina sa suprugom Slobodanom Gvozdenovićem i tada maloletnom decom Majom i Markom živela u Čikagu. U Jugoslaviju se vraćala zbog poslovnih obaveza i da bi posetila porodicu i prijatelje. Uvek puna utisaka, jednom prilikom napravila je paralelu između života u domovini i "preko bare", napominjući da ni u Americi nije baš sve ružičasto kao što se nekima čini.
- Poželela sam se raje, beogradskih ulica, ovog mentaliteta. Vidim da je teško živeti, ali u Americi se sve to još više dramatizuje. Napumpane su priče, jer ljudi ne znaju kakva je ovde stvarna situacija. Strašno je kada poželiš neke obične stvari, na primer mleko, a ne možeš da ga kupiš. Pogotovo zato što je u Americi hrana veoma jeftina, pa kad čujemo koje su cene nekih namirnica, prebacujemo ih u dolare, upoređujemo. Ovih dana u Beogradu sam sebi nekoliko puta bila smešna, jer nisam mogla da se snađem s novim novčanicama - rekla je ona 1992. godine i istakla da ni rođenu ulicu nije prepoznala posle svega pola godine provedene u Čikagu.
- Najviše se promenila moja ulica, skroz je raskopana! Sređuju kanalizaciju, kopaju na sve strane, blato je do kolena… Čovek jedino traktorom može da dođe do mog dvorišta. Muka mi je da pozovem taksi, jer vozači bi me najradije istukli kad dolaze u taj kraj. Pljušte kritike u stilu: "Živite u bogatom kraju, imate love, a u stvari blata ko na selu." Kako sam čula, tek na proleće će asfaltirati ulicu.
Pevačica je priznala da je u Čikagu radila punom parom, jer spada među one koji ne mogu da sede skrštenih ruku.
- Sve više radim, ali sve manje pevam. Bavim se nekretninama, imala sam i butik. Spadam u one ljude koji ne mogu da sede skrštenih ruku. Od malih nogu bila sam ,"upregnuta" i radila sam. S vremenom sam shvatila da sam se umorila i bila sam opterećena. U Čikagu sam se nekoliko meseci odmarala, ali onda je došao dan kada sam morala da počnem nešto da radim.
R.Z./ATA Images
Deca Maja i Marko uživali su sa svojim roditeljima u inostranstvu, ali su im stari drugari i te kako nedostajali.
- Uživaju! Malo kukaju za starim društvom, ali stekli su u Americi nove prijatelje, uglavnom Jugoslovene. Ćerka Maja ima 15 godina i uči stomatologiju, a sin Marko je trinaestogodišnjak koga interesuju kompjuteri. Zadovoljna sam njihovim ponašanjem, uspehom u školi, mada uvek može bolje. Oni nameravaju da se vrate u Jugu kad završe školu, koja je tamo lakša. Videćemo šta će biti za pet godina, ali ne opterećujem se time. Muž i ja ćemo se sigurno vratiti. Mi smo otišli u Ameriku da bi nam se deca osamostalila, što je tamo normalno. Jer, ovde roditelji nose decu na leđima celog života.
Svojim načinom života tada pak nije bila u potpunosti zadovoljna.
- Ceo život je sudbinski određen. Nisam zadovoljna u potpunosti, u dubini duše patim za svojim ljudima, prijateljima. Na estradi su česte svađe, vladaju neka ljubomora, pakost, zavist, uostalom, tako je i u drugim profesijama. Međutim, sve se brzo zaboravi kada taj svet ne viđaš. Čak mi osobe koje na neki način nisam ,,varila” sada nedostaju. Bez foliranja govorim – lepo mi je kad dođem u Jugu. Mi smo narod pun duha. Živeće ovaj srpski narod i nema tog ko će ga naterati da klekne - rekla je Snežana tada.
Komentari (0)