Sarajevski glumac Feđa Štukan, koji je osvojio simpatije publike ulogom u seriji „Klan”, glumi i u seriji „Sablja” koja je privukla ogromnu pažnju u čitavom regionu, osvojila nagrade u Kanu i Brnu.
Feđa Štukan igra policajca sa kojim Boris (Bandović) radi na slučaju ubistva premijera, a ulogu Daničine majke je odigrala Jasna Đuričić.
Pročitajte: Zbog serije „Sablja” svi pričaju o njima: Gde su danas Đinđićeva deca, Luka i Jovana?
Životna priča Feđe Štukana dostojna je scenarija za film. On je dugih 15 godina živeo u paklu droge, bio na ratištu, a zatim završio u psihijatrijskoj ustanovi. Izgubio je ljubav svog života, radio kao makro, doživeo kliničku smrt, a zatim sve to pretočio u reči kao upozorenje svima koji razmišljaju da krenu njegovim putem.
- Moje detinjstvo je bilo traumatično. Deda Milan je bio đakon u pravoslavnoj crkvi, našao sam ga obešenog o plinsku cev u hodniku našeg stana. Moj otac Mustafa i majka Nađa, a kasnije i sestra Eni, bili su poznati arhitekti. Imali smo novca, ali se nekako ne sećam lepih stvari iz tog perioda. Uglavnom sam tokom ranog detinjstva osećao neki miks tuge, nepravde, nemoći, usamljenosti i straha.
Prvi put sam pobegao od kuće kad sam imao pet godina. Doduše, uhvatili su me brzo, dve ulice niže. Sreća je bila što sam imao dobru ekipu van kuće, sa kojom sam imao bend već u drugom osnovne škole. Tad sam počeo i da pušim, a nekoliko godina kasnije i da pijem - priča Feđa, koji je svoj život opisao u autobiografiji „Blank”.
- Početkom rata 1992. godine, pristupam specijalnim jedinicama Armije BiH. Pucao sam čoveku u glavu snajperom i promašio ga, jer je bio predaleko. Sreća pa sam promašio! Pucao sam da ubijem i to je najstrašnija stvar koju sam uradio. Nakon toga sam završio u ludnici i tamo sam bio godinu dana. Otišao sam na psihijatriju i rekao: „Dobar dan, ja sam lud. Čujem glasove. Govore mi da moram da pobijem sve svoje saborce. Ne znam šta da radim”.
Životna priča Feđe Štukana nikoga ne ostavlja ravnodušnim
Prva tri meseca mi je bilo užasno, nisam se razlikovao od drugih ludaka. Živeo sam na intenzivnoj nezi psihijatrije, sve je strašno zaudaralo na ljudski izmet, jer su vezani bolesnici vršili nuždu u krevetu. Jozo - simpatični, sredovečni, paranoidni šizofrenik, koji je pre dvadeset godina izmasakrirao nožem roditelje jer su „pokušali da ga ubiju” tako što su mu „pokvarili kočnicu na biciklu”, jedne noći silovao je novog pacijenta. Bio sam vezan i nisam mogao da uradim ništa, osim da zovem sestre, doktore... Terapija me je ubijala, sve dok nije stigla moja dijagnoza, a to je psihopatija i posttraumatski stresni poremećaj. Posle toga sam skinut iz vojske.
- Pošto nisam završio srednju školu, našao sam vezu, kupio diplomu za 500 maraka, predao je na Akademiju i počeo da studiram glumu, prenosi Kurir
Iako se činilo da mu je konačno krenulo nabolje, tragedije su nastavile da se nižu.
- Izbrisao bih mnogo slika iz svog života. Najteži trenutak u mom životu bila je smrt moje devojke Mirne. Našao sam je mrtvu u kadi! Pokušavao sam da je podignem iz kade, ali nisam mogao da podignem njeno ledeno i ukočeno telo. Dirao sam je po licu i ljubio. Četiri dana kasnije spustio sam je u grob. Spavao sam u Mirninoj sobi, vrištao od bola mesecima. Onda sam počeo da izlazim, pravim probleme u gradu, svi su me izbegavali. Bio sam potpuno razoren!
Trenutak koji ga je osvestio desio se kad mu se rodila sestričina. Imao je tešku narkomansku krizu dok je tek rođenu bebu držao u rukama.
- Moja sestra je rodila ćerku, a ja sam bio u teškoj krizi tu noć. Nazvala me je da dođem, da joj pomognem da ode do bolnice. I ja odem sa njom u bolnicu i sačekam ispred vrata, dok me nisu pustili da uđem i kriziram u hodniku. Samo čekam da svane jutro, da se diler probudi oko deset i samo mislim o tome. U tim mojim mislima mi oko četiri-pet ujutru iznose Romanu, daju mi je u naručje.
Apsolutno nemam odnos prema tome jer sam u krizi, razmišljam samo o heroinu. Ne interesuje me tada apsolutno ništa, ni sestra, ni njeno dete. Dali su mi dete, a moje ruke su bile zagnojene. To se zove „aut”, kad promašite venu i natekne sve, zagnoji se, bude crno, crveno, zeleno, raznih boja... Moje ruke su bile takve... Čitavo telo... Već odavno se sve povuklo, sve vene, pa nisam imao ni gde da se 'popravim'. Čelo, vratne vene, genitalije, tamo gde je ostao bilo koji komad krvnog suda, on je stradao. Držim dete u rukama i razmišljam da je to možda poslednji put da je vidim, da je to život koji se rodio, a da jedan život sad odlazi, da će njoj roditelji reći kako je imala ujaka koji je umro od nekog raka, verovatno bi je slagali.
Pročitajte: Jednog dana sam imala 5 dinara u džepu- Milica iz Sablje je tri puta pala prijemni na FDU
I tada sam nekako ukapirao da bi možda bilo pametno da nastavim da živim. Stid me je bilo da umrem pred tim detetom. Kunem se da mi je to dete tog trenutka spaslo život - priča Feđa, koji je tada odlučio da uzme poslednji „fiks”, zatvori se u sobu i skine s droge.
Komentari (0)