Intervju Verice Rakočević za "Story" izazvao je mnogo pažnje.
Dok priprema sve za novu kolekciju, koja će biti prikazana početkom septembra, poznata dizajnerka otkriva da sprema preokret u karijeri i zašto u njoj više neće biti mesta za modne revije.
- Kad radim – radim onako kako treba, a u eri haosa se na snalazim baš najbolje jer je ne razumem. U takvim uslovima je besmisleno da trošim energiju, novac i strast, koju i dalje imam prema modi. Naravno, radiću i dalje, ali revija više neće biti. One su ovde zabava za dokon narod i ništa drugo.
Pročitajte: Odakle joj hrabrost da u tim godinama priča o budućnosti - Verica Rakočević donela neočekivanu odluku, porodica se tu ništa ne pita
Postom na Instagramu, objavljenim na samom početku avgusta, dizajnerka Verica Rakočević (76) izazvala je mnogo nedoumica i pokrenula brojna nagađanja. Počela je najavom da će posle 13. septembra, kada će na Kalemegdanu predstaviti kolekciju “Кazablanka”, krenuti novim putem, drugačijim od dosadašnjeg, a kada smo je pitali koliko je ozbiljan zaokret koji sprema odgovorila nam je:
- Nisam feministkinja, ali ne mogu da ne kažem da živimo u društvu gde je žena do bola ponižena, neosnažena, vulgarizovana. Mislim da limit, kad su godine u pitanju, nigde nije tako primitivan kao kod nas. Nemam problem kad mi neko kaže da sam baba jer to jesam, kako po godinama, tako i zbog toga što imam unuke. Velika je stvar doživeti godine u kojima možete da budete baba, ali ovde tako nazivaju žene čim uđu u četrdesete. Tek onda shvatite u koliko primitivnom društvu živimo.
Da se ne lažemo, sedamdeset i šest su ozbiljne godine, a moja velika sreća i prednost je što ne živim u skladu sa njima, niti sam ranije to činila. Treba imati jak karakter, biti veoma samosvestan, biti zadovoljan svojim životom i ne dozvoliti da ta vrsta primitivizma destruktivno utiče na psihu i, na kraju krajeva, ambiciju, polet, stvaralaštvo.
Ovaj posao delom smatram i umetnošću, a u umetnosti generacijski limit vezan za godne ne postoji, što je privilegija. Nikada nisam čula da je za Dajanu fon Firstenberg neko rekao da je babetina, da je Donu Karan nazvao babom, da je to govorio za pokojnu Vivijen Vestvud. Niko nije rekao ni za Veru Vong, koja se slika gola, ali sa pokrićem. Ona se ne slika gola da bi pokazala da je dobra “riba”, već u okviru performansa, za svoj brend. Poruka je: “Ja mogu sve”. E, tako i ja kažem, i baš me briga za tuđu predstavu o tome šta se može, a šta ne može, da li žena posle pedesete treba da nosi kratku kosu, koja dužina haljine je u redu… Treba živeti život, a kad to radiš, pa si ispunjen i zadovoljan, nemaš ni vremena ni potrebu da se baviš tuđim životom.
Samo po sebi nameće se pitanje – da li je za život po sopstvenim pravilima potrebna hrabrost. Verica kaže da je na Balkanu neophodna, i to ogromna, dok je u normalnim sredinama dovoljno biti entuzijasta. Priča nam kako je pre nekoliko dana Veljku poslala kratak art video u kome žena korača po pesku i govori: “Onoga trenutka kada se izdvojite iz proseka postajete svačije dobro”. Kao rezime rečenog zvuči Veričina rečenica “Kada to shvatite, morate imati toliko jak karakter i mentalni sklop da njihovom jačinom rasterate roj muva koje vas peckaju i keriće koji vas glockaju, ali ne mogu da vas pojedu.”
Znamo da u životu uspešne kreatorke postoje višedecenijski prijatelji, ali ne i da li uspevaju da joj pariraju kad je u pitanju ritam života, pa smo je pitali da li joj se dešava situacija iz čuvenog stiha Arsena Dedića: “Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite”.
- Imam sreću da se družim sa ženama koje imaju godine, ali nisu stare i nikada neće biti. Ako mislimo na staračke pege, bore, kožu koja više nema tonus – malo je banalno. Sto puta sam rekla da je starost kada sporo hodate, sporo mislite i sporo govorite, kad više nemate snage ni za šta i u depresiji ste zato što imate mnogo godina. Ma kako to nekome neobično zvučalo, ovu mudrost, ovaj mir koji imam i zadovoljstvo pređenim putem ne bih menjala ni za koje mlade godine.
Slušajući je konstatovali smo da je smešno da toliko pričamo o godinama s nekim ko je i ovog leta umesto luksuznog hotela odabrao kamper, doduše podjednako luksuzan. Pominjanje letovanja je Vericu vratilo u neke ne baš bliske dane:
- Kad smo tokom rata izgubili kuću u Lovištu na Pelješcu, letovali smo na Svetom Stefanu, koji je tada bio čarobno mesto s emocijom. To “mesto sa dušom” s vremenom pretvorilo se u ono o čemu maštaju svi koji bi hteli da se nađu na stranicama medija rezervisanim za poznate i uspešne. Na Fejsbuku sam napisala koliko mi je zbog toga žao, a jedan od komentara je bio definicija današnjeg trenutka.
Glasio je: “Ćero, nije Sveti Stefan sada lošiji, nego si se ti loše udala.” Verovatno je to pisao neko ko bi mogao da mi bude sin, ali to i nije bitno. Pisac je hteo da kaže – da bi dobro letovala, moraš da se dobro udaš. Nedavno je bio naslov u medijima: “Živi u vili koja toliko vredi, a letuje u kamperu”.
Ti ljudi očigledno nemaju pojma ni šta je kamper, ni kako izgleda letovanje u njemu. Nema smisla nekome objašnjavati da buđenje na pustoj plaži nema cenu, pod uslovom da ste sa nekim ne zato što od njega očekujete ne znam šta, već zbog toga što se razumete, volite, imate harmoniju, ujutru sami pijete kafu na obali…
Prošle godine sam napravila veliku glupost, pa smo bili u bog zna kakvom rizortu. Sticajem okolnosti, deset dana smo se kupali u bazenu apartmana umesto u moru. Tada sam se izvinila Veljku i rekla - „Sada smo ovako letovali i nikada više“. Ni sa čim se ne može uporediti to osvajanje slobode, razgovori sa ljudima koji su mentalno daleko iznad proseka, susreti s mnogima sa kojima smo se družili pre dve-tri godine, zajedničko pravljenje roštilja, razmena mišljenja… To je sorta koja se ne slika u luksuznim hotelima, pored skupih automobila, mada ih imaju kod kuće, ali na letovanje nose brdo knjiga - završava modna kreatorka.
Komentari (0)