Tri decenije karijere naš poznati automobilista Dušan Borković (39) proslavljao je cele godine, za čiji je kraj pripremio i iznenađenje za javnost.
Najviši profesionalni automobilista na svetu priča nam o važnom profesionalnom jubileju, ali i bračnom, budući da je prošle godine proslavio deceniju braka s Andrijanom, bivšom košarkašicom, koju je svojevremeno zaprosio putem video-poruke, iako se pre toga nisu nikada videli, a koja mu je podarila dve ćerke.
Najpre nam simpatični Pančevac priča da li i dalje oseća isti žar kao 1994, kada je počeo da vozi:
- Automobilizam je ogroman deo mog života. Iako su za mnom pune tri decenije na stazi, žar pred svaku trku je apsolutno isti. Ono što se promenilo je nivo stresa koji je mnogo veći od kada sam postao roditelj I od kada sam za svoj život odgovoran I pred svojom decom.
Imali ste nesreću 1999. u Mađarskoj koja vas je umalo koštala ruke, javlja li se od tada bojazan od mogućih povreda ili ne razmišljate o tome?
- Te godine su svi mislili da sam izgubio šaku i završio karijeru, ali za mene to nikada nije bila opcija. Vratio sam se na stazu odmah nakon oporavka, osvojio petu titulu šampiona zaredom i počeo da sanjam o dijamantskoj kacigi, koju sam, kao najmlađi vozač, osvojio naredne godine.
Boško Karanović
Vaša supruga je vaš menadžer, trudite li se da sve poslovne stvari završite na poslu ili pričate o profesiji i kada ste s ćerkama?
- Mi smo jedna putujuća porodica i ćerkice idu sa nama na sve trke. Nismo se odvajali od njih od njihovog rođenja, tako je naša odluka bila da prvo Sofia, a onda i Sara, postanu nerazdvojan deo našeg tima na svakoj trci. Teško je kod nas razdvojiti trkački od svakodnevnog života, i ne trudimo se u tome jer je Andrijana, srećom, utonula u sve pore mog sporta još pre 12 godina i sada zajedno učimo i ćerke šta je to što tata i mama rade. Navikle su se na putovanja, zvuk motora i navijanje, u čemu su preslatke i vrlo stroge da tata bude što brži na trkama. Pogotovo ih edukujemo od malih nogu o bezbednosti u saobraćaju, a starija ćerkica ide sa nama i na edukacije koje održavamo širom Srbije.
Vaš otac vam je najveća inspiracija, podrška i uzor, oživljavate li uspomenu na njega vašim naslednicama?
- Moj otac Jovan je osoba koja je najviše uticala na formiranje moje ličnosti i onoga čime se bavim. Koliko mi je žao što nije doživeo sve moje pobede na stazi, mnogo više patim jer nije imao priliku da upozna svoje unuke. Trudim se maksimalno da svojim devojčicama prenesem sećanja na oca kroz fotografije i priču o njemu, koje su uglavnom vezane za njegove trkačke dane, a kasnije i moje. Bili smo nerazdvojni, i to je još jedan razlog zbog kojeg i ja pokušavam, da i pored svih svojih obaveza, provedem svaki momenat sa njima i zajedno sa Andrijanom učestvujem u svim aspektima njihovog odrastanja.
Imali ste težak period kada je vaš otac otišao 2015, ali ste uprkos tome osvojili značajnu nagradu -–šampionsku titulu Evrope. Kako ste u sebi našli snagu?
- Zbog oca sam i postao profesionalni automobilista, a njegovim preranim odlaskom izgubio sam veliki životni oslonac. Bila je to najteža godina u mom životu i najveći udarac koji sam do sada primio. Koliko god sam bio emotivno poljuljan, skupio sam svu snagu i samo za njega osvojio titulu evropskog šampiona. Doček u Pančevu, kada sam stigao s titulom, pamtiću do kraja života i to je momenat kada mi je otac najviše nedostajao. Svako postolje i danas posvećujem njemu i siguran sam da bi bio ponosan na sve što sam postigao na poslovnom, ali i privatnom polju.
Boško Karanović
Sa suprugom ste prošle godine proslavili 10 godina braka. Da li ste zahvalni što ste jedno drugo pronašli u pravo vreme?
- Sa ovim životnim iskustvom mi je potpuno jasno da je jako bitan i trenutak u kojem ćete sresti neke osobe, a ja sam imao ludu sreću da sam Andrijanu upoznao u pravo vreme. Od samog početka smo nas dvoje kliknuli na svim poljima i tako je i deceniju kasnije. Ona je definitivno stub naše porodice, a mogu reći i tima.
Kakvi ste prema ćerkama, ko je stroži roditelj, a kakve su one po karakterima, razlikuju li se ili su slične?
- Supruga je stroža, naravno (smeh). Ja sam zadužen za zabavu i znam da potpuno podetinjim sa njima. Zajedno se trudimo se da se složimo u mišljenjima i stavovima, ali Andrijana prosto ima bolji karakter i istrajnost u odlukama koje one poštuju. Kao i u većini slučajeva, i naše ćerke imaju različite karaktere. Sofia je nežnija i suptilnija, dok nam je mlađa Sara pravi harambaša koja obožava stariju sestru. Mi se trudimo da im pristupimo u skladu sa njihovim karakterima i da im se identično posvetimo. Iako smo svesni da sigurno i grešimo u nekim stvarima, makar znamo da dajemo maksimalno ljubavi i nastojimo da budu dobri ljudi i da imaju srećno detinjstvo.
Andrijana je bila uz vas u vašim najtežim trenucima, koliko je važno za profesionalnog sportistu da ima stabilan brak i porodicu?
- Emotivna stabilnost u sportu generalno, a u automobilizmu posebno, izuzetno je važna. Svaki put kada izađem na stazu, moja glava mora da bude samo tamo, jer pri brzinama koje se tamo razvijaju i milisekund dekoncentracije može koštati života. U tom kontekstu je suvišno dalje objašnjavati šta znači pravi emotivni partner koji će vam pružiti mir i stabilnost. Moja dodatna prednost je što je Andrijana deo tima i savršeno razume šta se sve dešava u toku trkačkog vikenda i sezone.
Komentari (0)