Anđelka Stević Žugić(39), poznata po prošlom prezimenu Prpić, dugo nije davala intervjue, jer zbog trudnoće i rođenja ćerkice Čarne velikih poslovnih povoda nije bilo, a privatna dešavanja nikada nije smatrala razlogom za pojavljivanje u medijima.
Anđelka je o psihoterapiji govorila u emisiji „Da sam ja neko“ i u podkastu „Mamazjanija“. Pričajući zašto je otišla na svoju prvu seansu, rekla je:
- Osećala sam se loše od neizgovorenog, od „slaganog na police“ – ovo ovde, ovo onde, ovo treba za posle, ovo sada ne možemo, jer ako to izvučemo. desiće se... Sve su to naše projekcije. Onda dođemo dotle da je u nama toliko toga „nakrcanog“ da većinu stvari radimo po automatizmu. Nema više iskrenog smeha, pa ni zabrinutosti. Ne osećaš ništa onako snažno, već „obavljaš“.
Pre susreta sa psihoteraputom u njenim mislima je bilo „hiljadu zašto i hiljadu zato“, a kako je s njima izašla na kraj može da bude „vodič“ svima koji upravo razmišljaju da li je vreme za psihoterapiju.
- Pitala sam se kako to treba da izgleda. Bilo bi dobro da postoji priručnik „kako se ponašati kod psihoterapeuta“ (smeh). Onda sam rekla OK – ja ću biti ja. Imala sam običaj da sve što mi se dešava, uključujući i ono što me sigurno emotivno pogađa ili me se tiče, predstavljam kao vic. Da je to film, bio bi smešan.
Sve vreme je postojao otklon, a onda mi je žena rekla – izvinite, šta je smešno? Odgovorila sam: „Ne, nije smešno, već kad bi neko drugi bio onda...” Ponovila je: „Verujte, baš ništa nije smešno”. Vrlo brzo, već posle dva-tri razgovora, shvatila sam da sam, recimo, pet prethodnih godina prepričavala jednu meni jako bitnu situaciju na skoro svakom porodičnom okupljanju.
Svi su padali od smeha, godinama je bilo urnebesno, a onda na drugoj seansi, kad sam krenula s tom istom pričom, suze su same navirale. Nisam mogla da verujem, jer to nije bilo nešto izvučeno iz praistorije, pa odjednom osvešćeno. Tada je počela da izlazi prava emocija vezana za tu priču. Međutim, ranije sam sebe istrenirala da je taj način bolji. Lakši je, ljudi se smeju... Neretko zataškavaš nešto što bi ti bilo teško da prihvatiš, ali ti je prihvatljivo kad pričaš u ša-la-la stilu. Očigledno je došlo na naplatu.
Anđelka naglašava koliko je važno osluškivati sebe. Svaki put kad je slušala „svoj želudac“ ili intuiciju, kako ko to već zove, bilo je dobro. Ignorisanje tih signala ili razmišljanje u stilu „ćuti, treba ovako, red je zbog ovoga ili onoga“ vodili su je na pogrešan put, bilo privatno, bilo poslovno.
Roditeljima, koji se nađu u situaciji da deci treba da saopšte da se razvode, jedna od naših najomiljenijih glumica savetuje da se obrate dečijem psihologu. Naglašava da je to suviše ozbiljna stvar i za odrasle, a kamoli za decu koja se u tim okolnostima ništa ne pitaju, a život im se menja.
- Treba im reći „ti ni za šta nisi kriv ili kriva“. Koliko sam shvatila, to je najvažnije. Bitno je i razgovarati s njima, koliko god je moguće, a to zavisi od toga koliko su deca stara. Podrazumeva se da kad je dete s mamom o tati se govori s poštovanjem i obrnuto. Roditelji su i dalje roditelji, samo više nisu par. Naravno, varijacije postoje od slučaja do slučaja, al to je to. Meni je mnogo pomoglo... Osetila sam veliko olakšanje što mogu da s Jakšom pričam otvoreno, da mu kažem – reci mi sve što te muči, ali i što sam mogla da mu kažem čega se plašim kao roditelj. Olakšanje je bilo i zato što ništa nismo stavljali pod tepih.
Činjenica je da se proteklih nekoliko godina odnos prema odlascima kod psihoterapeuta mnogo promenio, ali još uvek ne možemo reći da su nestale sve predrasude.
- Stručno lice je najsigurniji put za rešavanje problema. Nekada deluje kao duži, ali je najkraći. Non stop „trubim“ o tome, gde god mogu. Idemo kod frizera ili na manikir, a kad je u pitanju ono najvažnije - kako ćemo s našim emocijama, našim unutrašnjim bićem, od koga sve zavisi, pa i to spoljno kojim se toliko bavimo, onda – neka, sama ću.
Da li bi „prčkala“ oko automobila ili frižidera? Aman ljudi, idite kod „majstora“. Nisam pristalica „self help“ varijanti. Živimo na takvom podneblju da su to veliki koraci, ali mislim da se svest polako podiže. Često se, čak, šalim, pa imajući u vidu da svi deci žele da ostave stan ili nešto drugo vredno, kažem – otvorite im račun i uplaćujte za psihoterapiju i to da se leče od vas. Naravno, ne zaboravljam da se mnoge greške prave iz najbolje namere – zaključila je Anđelka.
Komentari (0)