Peđa Mijatović i Elena Karaman - jedina zajednička fotografija
Profimedia, Arhiva HELLO!
Ćerka Verice Rakočević, Elena Karaman, važila je za jednu od najvećih lepotica, a sa svega 19 godina njeno srce osvojio je fudbaler Predrag Peđa Mijatović. Njihova romansa otpočela je kada su oboje bili veoma mladi, a kako se govorilo, brak im je bio jedan od turbulentnijih na domaćoj javnoj sceni.
Peđa Mijatović i Elena Karaman tada su važili za jedan od najlepših parova, a iz tog perioda sačuvana je jedina zajednička fotografija.
– Sasvim je normalno da, kada dvoje žive zajedno, utiču jedno na drugo i mi smo jako dobro funkcionisali. Peđa je verovatno amortizovao moje gluposti, kao i ja njegove. Ni danas kad gledam fudbal, a gledam ga samo kad on igra, ne mogu da se opustim. Kose mi se emocije od ponosa do mržnje. Taj sam sport periodično doživljavala kao suparnicu, nekoga ko mi je oduzimao muža onda kad mi je najviše bio potreban. Odvodio ga je sa rođendana, godišnjica, porođaja, bolesti. A s druge strane, ponosna sam što s takvim čovekom imam dvoje dece – ispričala je ona u ispovesti iz 1998. godine.
Peđa Mijatović i Elena Karaman – Od velike ljubavi do potpunog nerazumevanja
Iako je njihova idilična ljubav u malom stanu u Kneza Miloša 16 izgledala kao najlepša bajka, ubrzo su nastupili problemi i turbulencije. Peđa Mijatović i Elena Karaman dobili susinove Luku i Andreu, koji je preminuo kada je imao svega 13 godina. Za majku je to bio najveći pakao, a o periodu njegove bolesti ovako je govorila:
– Desilo mi se poslednje što sam mogla da pretpostavim, porođaj se iskomplikovao i moje dete se rodilo sa cerebralnom paralizom. Nikada nismo ni saznali šta se zapravo desilo. Koliko su lekari pogrešili, a koliko se sudbina poigrala sa nama, verovatno nikada nećemo saznati. Intimno mislim da je osnovni problem bio u tome što nisu našli za shodno da dete, koje je rođeno pet nedelja ranije, stave u inkubator, oslanjajući se na njegovu telesnu težinu. Kako sam ja proučila sve moguće medicinske leksikone i prošpartala sve svetske pedijatrijske klinike, ispostavilo se da lekari ne samo što odmah posle porođaja nisu odreagovali kako je trebalo, nego mu čak ni valbulu za hidrocefalos koji je naknadno dobio nisu ugradili na vreme. Kada je Andrea napunio osam meseci, potvrdili su ono u šta sam ja odavno sumnjala – dijagnoza je bila cerebralna paraliza. Nisam morala da čekam da dete napuni osam meseci da bih konstatovala da s njim i te kako nešto nije u redu, jer možda ne umem štošta, ali majka da budem definitivno znam.
– Od samog Andreinog rođenja sam primetila da nešto nije u redu, i kasnije da hidrocefalus nije njegov osnovni problem. Dete koje je hipertonično, koje nema instinkt za sisanje, hrani se najmanje sat i po. Pri ruci sam uvek imala sondu za koju su mi objasnili kako se stavlja, kroz nosić u želudac. U bolnici su rekli da on može da živi s nama jedino ako ne prestane da dobija na težini. Činila sam sve da se tamo ne vrati, naučila nekako da ga hranim i čak da mu radim terapije, misleći u svoj svojoj histeriji da to niko bolje od mene neće uraditi. Lekari su nam govorili da moramo da se priviknemo i da je to krst koji ćemo ubuduće nositi na čelu. Bile su potrebne godine da svoj krst premestim na neki drugi deo mog tela i da shvatim da, ako je potpuno van svih moći prirode, Boga, kosmosa, religije – u startu uništen jedan ljudski život, treba spasti preostala tri – istakla je Elena, misleći na živote sina Luke, Peđe, pa i svoj.
– Peđa je, očito, imao svoju unutrašnju bitku, ali nije voleo da se o našem problemu govori. Kao da ćutanje donosi olakšanje. On je, ipak, imao posao, karijeru, ljude oko njega koji su mu se divili. Postajao je megazvezda. Kada se nešto slično ljudima desi, oni se ili još više zbliže i sjedine ili se raziđu. Mi smo se razišli, bez ružnih reči, suza, prebacivanja.
Sina Andreu ostavila je da živi u Valensiji, uz adekvatnu lekarsku pomoć, kod prijatelja, koji su svog dečaka izgubili u sedamnaestoj godini života, a o svom povratku u Srbiju i krahu sa Peđom, ovako je govorila:
– Andrea je dete kome zbog niza faktora kontinentalna klima nikako ne odgovara, osim toga, u Valensiji su lekari koji ga prate otkako se rodio. Moj osnovni „problem” je što me apsolutno ne interesuje kakav ću utisak na ljude da ostavim ako sam u slučaju našeg deteta uticala da on bude u Valensiji uz apsolutnu negu i tamo gde je njemu bolje. I dalje mislim da bi bilo licemerno da se za javnost predstavljamo kao srećna porodica s jedne i žrtve bolesnog deteta s druge strane. On je jedan sladak dečkić koji nije mnogo svestan. Kada je dete bilo čega svesno, pa makar retorika bila ne znam koliko oštećena, roditelji su dužni da mu svoj život podrede – rekla je tada.
– Danas želim da verujem daPeđa nije bio svestan pakla kroz koji sam prolazila i moje bolesti koju je ignorisao. Luka je prestao da pita kada će sa Andreom igrati fudbal, a ja sam shvatila da je bezbrižnost u kojoj su proticale prve godine mog braka, zauvek nestala. Madrid je lepši od Beograda, ali Beograd je moj grad i ima nešto što Madrid nema – ispričala je po povratku u Beograd.
Nekoliko godina kasnije Peđa Mijatović i Elena Karaman nisu o svom krahu govorili ovako staloženo, a nakon toga su prekinuli svaki kontakt.
Komentari (0)