Nikolina Kovač i Saša Kapor deset godina su u bračnoj zajednici
Boško Karanović
Nikolina Kovač i Saša Kaporsvoju tvrđavu grade već skoro jedanaest godina, strpljivo i marljivo. Iako je nekad delovalo da njihova tvrđava podleže jakim vetrovima i olujama, zahvaljujući jakim temeljima, a to je snažna ljubav, ona je opstala do danas. I čini se da pevačima koji u maju proslavljaju 10 godina braka nikada nije bilo bolje. Njihov odnos je harmoničan, pun razumevanja i poštovanja, a njihova pažnja, osim jedno na drugo, fokusirana je na naslednike Nikolaja i Nikoletu, od kojih svakodnevno uče.
Za štampano izdanje magazina "Story" uoči Uskrsa supružnici su govorii o promenama koje su im se desile unutar odnosa i o njihovoj oazi sreće - njihovim mališanima.
Da li se Saša i vi radujete Uskrsu jednako kao vasi naslednici Nikoleta i Nikolaj?
SAŠA KAPOR: Oboje se jako radujemo praznicima, uživamo u toplini našeg doma, u momentima koje provodimo zajedno, a koji su zaista neprocenjivi, iskreno moram priznati da je Nikolina ta koja prednjaci, jer se raduje poput malog deteta , ali i ja, otkako smo zajedno, praznike doživljavam na potpuno drugačiji način i dodatno uživam u njima, jer ti porodični trenuci, ta mala praznična okupljanja čine život posebnim i produbljuju njegov smisao na najjedinstveniji mogući način.
Kako uobičajeno provodite u porodičnom okruzenju ovaj praznik?
NIKOLINA KOVAČ: Vaskršnje jutro započinjemo liturgijom na kojoj prisustvujemo zajedno sa našom decom, a nakon toga se vraćamo u naš dom i naravno- kreće takmičenje ko će biti pobednik u kuckanju jajima. Ostatak praznika planiramo da provedemo kod mojih roditelja u Istočnom Sarajevu, a tom odlasku se posebno raduju Nikoleta i Nikolaj koji sa nestrpljenjem iščekuju odlazak kod bake i dede.
Raduju li se deca farbanju jaja i kucanju? Takmičite li se svi skupa u tome?
N. K.: Oboje su jako uzbuđeni, Nikolaj mi često pomože što se farbanja jaja tiče. Iako je mala, trudimo se i da Nikoletu uključimo i da njoj sve bude jako zanimljivo. Omiljeni deo praznika im je takmičenje u tome čije će jaje biti uspešnije, pa se služe i onim drvenim, samo da bi pobedili. Deci treba dopustiti da budu deca i da uživaju u svim tim dražima koje detinjstvonosi sa sobom. Jer samo ti posebni momenti ostaju zauvek urezani u njihovim, ali i u našim srcima.
Važite za jedan od najsklanbijih parova estrade, kako odolevate svim izazovima već 10 godina?
S. K.: U maju će biti jedanaesta godina otkako smo Nikolina i ja zajedno, a punih deset godina otkako smo u braku. Naš odnos je imao različite osicilacije, ali je godinama sazrevao i prerastao u jedan jako zdrav i harmoničan odnos na koji mogu da budem jako ponosan. Ono što bih istakao jeste da je u njemu uvek postojala ljubav, a ona je esencija i suština opstanka, ne samo jedne veze, nego i čitavog sveta i ona upravo kao takva pomaže čoveku da se prevaziđu sve moguće barijere koje nam život katkad nametne.
Neki kažu da je kljuc uspešnog braka u ljubavi, a drugi da je u toleranciji. Koje je vaše mišljenje?
N. K.: Ni jedno ni drugo. Nismo od onih koji vole da dele savete, jer smatramo da niko nema pravo da onom drugom išta određuje, da onom drugom govori šta i kako treba. Ali smatramo da je suština svakog odnosa timska igra, znati u svakom trenutku da je tvoj partner tvoj najbolji saigrač i da vi jedino opstajete ako ste u potpunosti osvešćeni da jedno drugom čuvate leđa, da ste jedno drugom i odbrana i vezni red i napad. A iznad svega ljubav - sve je uzaludno ako nema ljubavi, ona nam je potrebna da dišemo, da se smejemo. Ma, ljubav nam je potrebna da živimo, jer život je Panta rei, sve protiče i sve se menja, a istinska ljubav ostaje večna i neizbrisiva…
Govorili ste ranije da je bilo ljubomore među vama, kako ste to prevazilazili?
S. K.: Čovek vremenom sazreva i uz to prevazilazi sve te dečije bolesti koji jedan početak odnosa ili veze nosi sa sobom. Mislim da nije bilo tih- hajde, nazovimo ih početnih grešaka, čovek ne bi došao do neke faze osvešćenosti i pozitivnog rasta. Kada dvoje mladih, mogu reći -potpuno karakterno različitih ljudi uđe u vezu, naravno da ne može biti sve idealno na početku, ali kada postoje iskrene emocije, one vas osvešćuju i kroz njih učite i modulirate stvari onako kako vama odgovara. Zapravo, onako kako je najbolje za vaš tim.
Ko je vatreniji u vašem odnosu, a ko prvi popusti i "spusti loptu"?
S. K.: Ja sam impulsivniji na neki način, ali brzo me to prođe i onda, ako sam pogrešio nije mi problem da se izvinim i to bukvalno nakon pet minuta, a Nikolina je smiren i tolerantan tip osobe, ali ima svoju granicu tolerancije i u tim trenucima ja sam taj koji spušta loptu. I opet dolazimo na to da je suština u balansu čak i kada su neke sitne rasprave u pitanju.
Na koga su deca "povukla" što se osobina i karaktera tiče?
S. K.: Nikolaj dosta liči na Nikolinu fizički, ali karakterno više podseća na mene, ima tu dozu prevelike emotivnosti. Nikoleta je po senzibilitetu jako slična Nikolini i njenoj majci, dok je fizički kombinacija nas dvoje…
Kakvi ste kao roditelji, ko je dobar a ko "loš policajac"?
N. K.: Saša je slab na Nikoletu i ona kod njega ima posebne povlastice, dok je strožiji prema Nikolaju, jer je on dečak, ali oboje se trudimo da im pružimo pre svega mnogo ljubavi, mnogo zagrljaja, toplinu koja je najvažnija za emocionalnu stabilnost jedne ličnosti. Moramo priznati da mnogo učimo od naše dece, osluškujemo njihov puls i na osnovu toga se i postavljamo prema njima. Uloga roditelja je najlepša, ali ujedno i najteža životna uloga, pogotovu kada je u pitanju današnji sistem vrednosti.
Kada pominjete sistem vrednosti, čemu učite decu, kako ih vaspitavate i u kakve biste ljude želeli da jednog dana odrastu?
N. K.: Učimo ih pravim vrednostima, pre svega da budu dobri i samostalni ljudi, da se u životu oslanjaju isključivo na sebe i svoj rad i da jedno drugom budu najveća bezrezervna podrška zauvek.
Komentari (0)