Intervju Ive Štrljić za magazin Story otkriva tajnu porodičnih odnosa
Uvek puna pozitivne energije i otvorena da u svom maniru odgovori na svako pitanje umetnička duša kakva je popularna Dijane Erski u hit projektu “Igra sudbine”, idealan je sagovorniki bila za novo izdanje magazina Story. Iskren do srži intervju Ive Štrljić otkriva vam nepoznate detalje iz njene blistave karijere, ali porodičnih odnosa koji su u više navrata intrigirali javnost.
Karijeru ste izgradili bez skandala i intriga, a privatni život ste odlično sačuvali od javnosti, kako ste u tome uspeli?
- Možda je rešenje u tome što sam uvek vrlo malo verovala ljudima, što se nisam nikada poveravala ni najbliskijima, možda me je spasla od svega moja zatvorenost i oprez. Nikada nikome nisam izustila nijednu svoju tajnu i mislim da je baš ta osobina možda moja najveća osobina u vremenu u kome ljudi tako lako o sebi pričaju, rasipaju i svoju i tuđu intimu po stolovima restorana i kafića, nemaju obzira prema njoj. Ja čuvam tajne i držim reč. Uvek.
Duže od dvadeset godina ste na javnoj sceni, mislite li da vas posle toliko vremena publika zapravo dovoljno poznaje ili bismo se svi iznenadili koliko toga o vama ne znamo?
- Najvažnije je da publika prepoznaje ono što jeste suština moje ličnosti i važno je da baš to i vole. Uvek sam bila iskrena u svojim izjavama, nisam oko sebe pravila neku veštačku maglovitost da bi me neko video na način na koji ja mislim da treba da me vidi. Iskrena sam i emotivna, a ništa tako čvrsto ne uranja u srce onih koji nas gledaju kao to.
Put ste krčili kao ćerka poznatih roditelja, vidite li svoj karijerni put u takvim okolnostima kao prednost ili manu?
- Moj put nije bio nimalo običan i ne može baš tako lako ni da se poredi s putevima ostalih ljudi čiji roditelji su poznati. Odrasla sam u umetničkoj porodici, ali sam kroz sve koračala sama, nisam imala nikakve olakšice, nije me niko angažovao zato što su tata ili mama zvali za mene, već sam se borila izložena neprijatnostima, srčano, samostalno. Znam da ta činjenica izaziva sigurno snažnije poštovanje nego da je bilo drugačije, ali volela bih da mi je bilo lakše, posebno zbog toga što sam žensko, što su osetljivost i nežnost važan deo mog bića. Dosta sam vremena provela osećajući se usamljenom unutar te borbe za sebe, sve što sam želela bila je podrška, pružena ruka, saznanje da će za mene neko biti tu. Veliki deo života sam provela bez nje, ali sa jednom sjajnom osobinom neodustajanja i hrabrosti. Hrabrosti da istraješ, da se čestito boriš za sebe. A sve što mi se dešavalo jasno mi je objasnilo da samo hrabri bivaju i nagrađeni. Zato su hrabri i najređi.
Koji period iz karijere i života generalno pamtite kao najteži, šta su bili momenti koji su vas izgradili kao ličnost?
- Najteskobniji period je bio sam kraj osnovne škole. Moji roditelji su se razvodili, bio je rat, prvi put sam tada osetila šta znači ona tuga kojoj ništa ne možeš. Mislim da je tih godina u mene uronio neki strah od završetaka koji i danas bledunjavo tinja. Kao detetu razvedenih roditelja bilo mi je jasno da ljubav ne traje zauvek, da odjednom može da izmeni oblik do neprepoznatljivosti, da ljudi koje voliš odlaze ma koliko bio vezan za njih i više ti se nikada ne vraćaju. Posle toga ja nisam bila ona ista devojčica.
Ako je išta intrigiralo medije i javnost kada je vaš život u pitanju, čini mi se da je to odnos sa vašim ocem Milanom. Mogu li da iskoristim ovu priliku da zauvek odgonetnemo tu misteriju, kako gledate na taj odnos, da li je on u biti komplikovan ili jednostavniji nego što se predstavlja?
- Kada sam bila mlađa, mislila sam da je to neka „strašna stvar“ reći da ti neko nedostaje. Danas znam da nije jer mogu da vam fale samo oni koje volite. Ovo kažem zato što znam da ima oko nas mnogo očeva koji nedostaju i koji nikada neće priznati da i njima to nedostajanje teško pada, kao i ćerki koje o tim nedostajanjima ćute. Dešavalo mi se nekoliko puta da mediji žele da naš odnos prikažu kroz neku „svađu“, neko „nerazgovaranje“, što nije tačno, a ono što ja moram da naglasim jeste to da ću ja svog oca uvek da branim, čak i onda kada on to nije zaslužio, jer sam ja njegova ćerka. I ovo što sada pričam razumeće svaki otac i svaka ćerka. Devojčice svoje očeve gledaju kao gromade, one žele da im se dive, to je prirodno i sve što jedan otac treba da zadrži je to da ga ćerka zauvek gleda sa istim onim bleskom u oku koji je imala u detinjstvu kada ju je on jednom učio da vozi rolšue. Taj bljesak koji je odraz divljenja i ponosa i ljubavi mora da se neguje ma kakvi razvodi, razilasci i novi životi se dogodili u međuvremenu. Tate su važne za odrastanje i, ako ih nema, bljesak ćemo tražiti u nekom drugom, a to ipak nije isti bljesak, ćak i kad nam se učini da baš liči.
Jednom je rekao da vam nije davao savete o poslu jer je video da vi to odlično znate i sami. Osećate li da je ponosan na vas, da li vam je to i rekao?
- Bilo bi mi jednostavnije da sam dobijala savete, mislim da bih neke bolne momente tako brže i lakše preskočila, ali i bol je ono što našu ličnost čini raskošnijom. Drago mi je uvek kada čujem da je imao neki lep komentar na ono što radim.
S druge strane, kakvu vrstu podrške ste kroz život i karijeru imali od majke Slavice?
- Moja mama je bila solistkinja baleta u Pozorištu na Terazijama i ona je zaista, kada je pogledate, krhka balerina. Razlikujemo se dosta. Od nje sam nasledila tu crtu da je vrlo važno da budem u dobroj formi, da sam uvek u pokretu. Nisam nikada bila od onih devojaka, ni kada sam bila mlađa, koje se poveravaju mami, jednostavno nisam nikad imala takav odnos sa njom, što je možda i dobro jer nikog ne imitiram, već živim svoj život na svoj način. Znam da uvek s radošću dolazi na moje predstave, na premijere i to mi puno znači.
Izjavili ste da smatrate veoma osetljivim kada ljude koji nisu postali roditelji neko pita za razlog. Koliko često se to dešavalo i vama lično i kako se osećate zbog toga u ovoj fazi života?
- Dešavalo se, naravno, ali nisam ja neko ko preterano mari za tuđe osvrte. Volim decu, volela bih da imam dete, ali ne znam šta budućnost donosi sa sobom, možda može da se desi i da nemam. Ali uvek bih mogla da volim nečiju decu kao da su moja, u to sam sigurna jer decu zaista obožavam.
Komentari (0)