Iskra Brajović poseduje talenat za pisanje poezije od detinjstva, a nedavno je nagrađen na anonimnom konkursu, a ona nam otkriva kako se tim povodom oseća i da se trudi da ćerki bude najbolji prijatelj
Glumica Iskra Brajović (34) još u detinjstvu je pokazala veliku nadarenost za pisanje poezije, što je u prošlosti rezultiralo nagradama koje je dobijala za svoje pesme. Nedavno je pesme poslala na anonimni kokurs "Milutin Bojić", na kom je njen talenat prepoznat. Zbog nagrade oseća ponos i sreću, jer je njen deo duše, koji je pretočila u stihove, priznat kao nešto dobro.
U vaspitanju i usmerenju ćerkeInes vodi se modelom odnosa koji ima sa svojom majkom, a Inesin tata Siniša Babić i ona pravi su tim, u želji da njihovu jedinicu izvedu na dobar put. Iako je u medijima već izvesno vreme bilo reči da je sa Sinišom okončala brak, ćerka Voje Brajovića otkrila nam je da to nije tačno i da su, posle tri godine polaganja ispita zrelosti, oni i dalje u braku.
Iskra Brajović za "Story"
STORY : Nedavno ste dobili nagradu za poeziju "Milutin Bojić", kako ste se osećali? Otkada pišete pesme?
ISKRA BRAJOVIĆ : Pišem od svog detinjstva. Sa 12 godina sam dobila nagradu “Ivo Andrić”, sa 16 nagradu “Srpske književne zadruge”, posle je bilo zatišje jer sam odabrala glumu kao poziv i htela sam da učvrstim svoje tlo na tom polju, i tek onda stidljivo izvučem iz senke svoju drugu ljubav, pisanje. Tako sam pre par godina počela, neobaveznim "kačenjem" na društvene mreže, a eto, ove godine se osmelila i na anonimni konkurs “Milutin Bojić”. Već sam i zaboravila za njega, kada su mi, na očev rođendan, javili da me je žiri jednoglasno odabrao. Zaplakala sam, mnogo je lep osećaj da nešto što ne radite za javnost, nego za sebe, i što predstavlja najintimniji deo duše bude prepoznato kao nešto vredno čitanja širem auditorijumu.
Ines je okružena ljubavlju. Koliko njoj znači što je stalno s vama i s tatom?
- Ines je baš voljeno dete, ima veliku sreću što smo joj njen tata i ja do srži posvećeni. Pritom nismo liberalni ni popustljivi ili slepi na njene mane, jer nam je stalo da izraste u vaspitanu mladu ženu. Tako da nalazimo balans između dovoljne količine ljubavi i podrške, i one doze discipline koja ne liči na vojsku, već na poželjna usmerenja koja dete čine srećnijim nego kada su prepuštena sama sebi.
Koliko vama vaš dobar odnos s njom znači?
- Dosta je na to uticao odnos mene i moje majke. Naravno, ja nisam istovetna mojoj majci, nije ni Ines ista kao ja, ali neki temelji su izgrađeni u meni kao ćerki, i na njima mi je lako da gradim sebe kao majku. Vreme danas i vreme mog odrastanja dosta se razlikuju, ima više izazova sa svih strana, ali zato, uz dovoljno poverenja, majke nemaju čega da se plaše za svoje ćerke. Trudim se da joj budem i majka i najbolji prijatelj, neko kome može da kaže sve. I dalje sam takva s mojom majkom, ne postoji nešto važno što joj prećutim.
Da li delite na jednake časti sve obaveze s njenim tatom, vašim suprugom?
- Od početka smo tim u vaspitanju Ines. Čak i kad se ljudi u svemu ne slažu, pred detetom su majka i otac jedno biće, i to tako mora da bude. Nevezano od toga da li nečiji mama i tata žive pod istim krovom ili ne, da li se vole ili ne. Ines je prirodno vezanija za mene, u jednom periodu, koji je trajao skoro tri godine, mi smo živele same, dok smo Siniša i ja polagali neke ispite zrelosti sami kod sebe, i tada se vezala za mene, da sada, bez obzira na širok spektar ljudi i dece koji je okružuju, ona radije bira da provodi vreme sa mnom. A meni to ne smeta, jer će, dok trepnem, doći dan kada neću moći ni u letu da je poljubim, zato sad uživam u svakoj nežnosti.
Šta Ines zanima u ovom periodu, u kojoj je ona sad fazi?
- Ines je talenat za slikanje. Ide u slikarsku školu i dobitnica je dve nagrade, “Radost Evrope” i “Domovina se brani lepotom”. Član je hora Pozorištanceta “Puž” i igra u "pravoj" predstavi, deli scenu s Brankom Kockicom i ostalim profesionalnim glumcima. To shvata kao igru, ne opterećujem je da išta od toga mora. Na primer, ja sam takoreći prvo stala u baletske patike pa tek onda prohodala, dok nju sport i ples ne zanimaju. Imaće vremena za sve, ne treba decu ni zatrpavati aktivnostima, lepo je i da su samo bezbrižna deca koja ispred zgrade crtaju kredom i igraju šugice.
Srećno je dete, okruženo ljubavlju vaše porodice. Koliko često se viđa s njima i koliko su svi vezani za nju?
Iskra Brajović za "Story"
- Što bi moj otac rekao, ona je centripetalna sila naše porodice. Svi se vrtimo oko nje. Moji roditelji i Milica ludi su za njom, a dva ujaka su superheroji njenog detinjstva. Sticajem okolnosti, uglavnom smo i fizički blizu, živimo nedaleko jedni od drugih, tako da se često viđamo. Ima veliku sreću što živi okružena ljubavlju i toplinom mnogočlane porodice.
Da li se u odgajanju Ines vodite modelom vaspitanja koje su vaši roditelji s vama imali?
- Apsolutno. Bez obzira na to što u jednom trenutku moja porodica nije opstala u onom broju u kome sam ja želela da bude, mama i tata su ostali sveprisutni u mom životu, ugrađujući mi moralne vrednosti i usmerenja koja ću, nadam se uspešno, preneti i na Ines.
Govorili ste o odnosu s ocem, koji je imao i manje lepe momente. Šta vam je smetalo u prošlosti i da li je danas vaš odnos mnogo bolji?
- To o lošem odnosu je stvar izvučena iz konteksta. Svako dete razvedenih roditelja ima teže odrastanje nego ono iz srećnog braka, prosto počevši od surovosti dece u školi, do materijalne situacije odrastanja uz samohranu majku. To je prirodno. Uz to, znala sam i sama da će proboj u poslu kojim se bavim biti dvostruko više osporavan i pod većom lupom nego nekom drugom samo zato što mi je otac kolega. Nisam nikada i neću nikada reći išta loše o mom ocu. Nažalost, čitaoci se slade tuđom patnjom, pa je moja rečenica da otac i ja ne živimo zajedno 30 godina i da gradimo odvojene karijere preneta kao da s njim imam loš odnos. Glupost. Moja majka i moj otac i dalje su moji najbolji prijatelji i stubovi svega što jesam.
Komentari (0)