Otac Maje Volk preminuo je a da ona nije mogla da se od njega oprosti...
Nakon što je spisateljica Maja Volk (62) pre nekoliko nedelja u intervjuu za “Story” predosetila da se njenom ocu bliži kraj, to se i dogodilo. Pozorišni i filmski kritičar Petar Volk preminuo je u devedesetoj godini, a Maja naglašava da je samo jedan "filmski radnik" bio na njegovoj sahrani, što smatra da je odraz stanja u kulturi naše zemlje. Poznata Beograđanka opisuje nam svoj komplikovan odnos s ocem, za koji ističe da se sada sveo samo na čistu ljubav.
Kako se osećate nakon što je preminuo vaš drugi roditelj?
- Godinama učim, još od moje epizode s rakom, kako da radim na svojim osećanjima, kako da se pripremim za ono za šta nas niko ne priprema, a to je smrt bližnjeg. I za divno čudo, sada osećam samo radost pri pomisli na mog tatu, samo mi naviru divna sećanja, naša putovanja, priče, saveti. Želim da pišem knjigu o njemu, želim da pričam priče o njemu, a ne da plačem.
Pre samo nekoliko nedelja u intervjuu za “Story” izjavili ste da predosećate njegov odlazak.
- Čim sam čula da je u bolnici i da je doživeo moždani udar, da mu se oduzela moć govora, znala sam da je kraj. Tada sam se isplakala. Konačno, lepe su to godine, punih devedeset. Ali poslednje dve godine života i nisu bile život. Nije izašao iz stana, nije se kretao, sa mnom je jednom za dve godine razgovarao telefonom, počeo je i da se gubi, da luta. Znati to, videti to, mnogo je gore nego sam odlazak. Nekako sam osećala da je mentalno već otišao, da to nije onaj moj moćni otac. Videla sam ga poslednji put prošle godine, kad se rodio moj unuk, a njegov praunuk Luka i tad je izrazio želju da se ponovo družimo. No, ja sam odmah posle toga preležala koronu i više mi nije bilo dozvoljeno da ga posećujem ni viđam da ga, zaboga, ne bih zarazila. Ali nešto sam za ove moje 62 godine naučila, a to je da je svako gospodar svoje sudbine i da treba da prihvati posledice svojih izbora. Ne mogu da se ljutim na oca zbog njegovih odluka i izbora, to je bio njegov život. Da je sve moglo da bude drugačije, moglo je, ali to nije zavisilo samo od mene. Da me je maćeha prihvatila, kao što nije, da je iole bila otvorena, dopustila bi i da brinem o njemu i da ga hranim drugačije i da njoj konačno pomognem. Ali bila je rigidna i ja tu nisam mogla ništa da uradim. Meni je savest mirna, mojim roditeljima sam bila više nego dobra ćerka, što mogu da potvrde i moja deca i svi koji su nas poznavali. Uvek govorim da je budućnost medicine integrativna medicina, kao na Kubi, gde se poštuju i priroda i farmacija, i biljke i travari, i alternativna i moderna medicina. Moja maćeha je lekar i prezirala je ono što ja radim. Jedino što sam mogla, radi očevog mira u kući, bilo je da se povučem
Kako je on reagovao na praunuka? Da li je uživao u društvu Mileninog sina?
O, da. Mislim da mu je mali Luka darovao tu poslednju godinu života. Dobio je novi motiv za život. Tati je bilo posebno teško kad ga je izdao vid, jer više nije mogao da stvara, da piše. Izgubio je smisao života. Većina prijatelja mu je već otišla na drugi svet, nije se kretao, nije izlazio, ali pomisao na Luku uvek bi ga oraspoložila.
Otac Maje Volk teško se mirio sa njenim emotivnim izborima
Kakav je bio vaš odnos ranije, a kakav kada ste oformili svoju porodicu?
- Moj otac i ja smo bili jako vezani. On je gotovo živeo moj život, patio kad sam odlazila u Pariz ili Australliju, i samo mislio o mojim planovima, ambicijama, projektima. Dok god sam stvarala, pisala, postizala uspehe, to mu je prijalo. Ali trebalo mu je vremena da prihvati moj privatni život. Podsvesno, uvek sam birala moćne, snažne muškarce koji su karakterom bili slični njemu. I onda se dešavalo da se oni sukobljavaju. Moji bivši i moj otac večito su se koškali, ponekad je to ličilo na takmičenje između alfa mužjaka. Plašila sam se da tati kažem da sam po treći put trudna, jer za njega je smisao mog života bio u stvaranju i pisanju, ali onda kad se rodio moj Mihailo, i kad sam videla koliko je čeznuo za muškim detetom, razumela sam ga. Moj tata bio je istovremeno i vrlo strog i veoma blag, sve bi mi stvorio ako je to imalo veze s mojim usavršavanjem. Pripremao me je za prijemni na fakultet, slao i plaćao sve kurseve jezika koje sam poželela, sve instrumente koje sam htela da sviram, čitao kritički sve što bih napisala. Bio je ne samo moj otac već moj mentor, savetnik, kritičar. Naš kompleksan odnos me je u mladosti opterećivao toliko da sam prosto bežala u Australiju, Pariz, negde gde nisam bila ćerka Petra Volka. Nikad ništa nije bilo baš savršeno, uvek je bilo mesta da se još nešto doradi, još nešto napiše. Nije mi delio komplimente. Srećom, za to je bila zadužena mama. Sećam se da sam se još na fakultetu zarekla da ću sve učiniti da dođe dan kada više neću biti samo ćerka Petra Volka, već će on biti otac Maje Volk. Sad, kad je došao taj dan, žao mi je. Žao mi je protraćenog vremena na ganjanje uspeha.
Da li vas je iznenadila njegova odluka da se ponovo oženi, nakon smrti vase majke?
- Sa ocem sam imala vrlo direktan i slobodan odnos. On se meni poveravao, ja njemu. Imali smo dogovor, ti živiš svoj život, ja svoj. Niko nikog da ne kritikuje i guši. Ali me je iznenadilo da me nije ni obavestio da ima nameru da se oženi, i to je tajno izveo. Slučajno sam saznala. Da li se plašio moje reakcije, ne znam. Nije mi prijalo jer sam još bila rovita od bola za majkom. Sve to je pridonelo mojoj bolesti. Ali, na kraju, kad sam dodirnula dno i shvatila da nisu krivi drugi već ja koja sam sebi dopustila da živim u bolu i očaju, umesto da se borim, krenula sam da radim na osećanjima, da svoje probleme i sa živima i s mrtvima rešavam ljubavlju i razumevanjem. I kad sam konačno razumela mog oca, sva negativna osećanja su se istopila. Ostala je samo čista ljubav.
Komentari (0)