Aleksandra Jeftanović, jedna od najprepoznatljivijih TV zvezda na ovim prostorima povodom obeležavanja 46. rođendana prisetila se životnog razdoblja tokom kojeg joj je bilo najlepše, otkrila nam je koliko se s godinama i majčinstvom promenila i šta je to što je posebno privlači kod supruga.
Mada su rođendani za većinu ljudi sinonim za dobru zabavu, duvanje svećica, tortu, vatromet i poklone, Aleksandra Jeftanović jedna je od retkih koja im se ne raduje. Voditeljka emisije “Kec na jedanaest” K1 televizije napunila je proteklog petka 46 godina, a veliku proslavu tim povodom, kao i svake godine, vešto je izbegla. Tvrdi da joj važni datumi donose dašak sete, preispitivanja, ali i prolaznosti, stoga ih gotovo nikada ne obeležava, dok ističe da s radošću slavi jedino Božić i dan rođenja svojih naslednika Ane (6) i Alekse (4). Uprkos tome što rođendane ne voli, Aleksandra je rado prihvatila predlog za fotografisanje editorijala za naš magazin tim povodom, a u razgovoru koji smo odmah posle slikanja obavili u jednom od najluksuznijih restorana u gradu, između ostalog, otkrila nam je koje životno razdoblje će pamtiti kao najlepše, da li je s godinama i majčinstvom postala mudrija, ali i kako ona i suprug, advokat Aleksandar Švraka, kradu vreme svako za sebe, ali i za njih dvoje.
Aleksandra Jeftanović napunila 46 godina
U kolikoj meri Ana i Aleksa već sada oponašaju vaše postupke?
- Dosta su svoji. U Ani prepoznajem sebe, ali i njenog tatu, dok je Aleksa u potpunosti na svog oca, nije komunikativan, dok Ana jeste i podseća na mene u tom uzrastu.
Kažu da deca roditeljima retko šta oproste. Plašite li se krucijalnih grešaka kada su Ana i Aleksa u pitanju?
- Ono što sebi sigurno ne bih oprostila jeste neprisutnost, a ko je tu, taj i greši. Istina je da se stalno pitam jesam li dobar roditelj, zašto i kako ovo nisam dobro uradila, ali se u pricipu ne bavim pedagogijom, više se vodim osećajem. Ne bih volela da propustim njihovo odrastanje, a to da li ću jednoga dana biti naporna keva i umeti da ih pustim, verovatno i neću. Ne bih to volela, jer već imam neke uvide u budućnost. Ana je, naime, zaljubljive prirode (smeh). Mislim da su moja deca vaspitana, da nisu razmažena, da sam vrlo stroga, ali da istovremeno od mene dobijaju mnogo ljubavi i pažnje i da se to vidi.
Mame se iz dana u dan trude oko dece, posebno njihovog vaspitanja, ipak uprkos tome, dođe vreme da izgovore rečenicu: “Vaspitani su, ne znam šta im je danas”. Koliko puta ste je vi rekli?
- Znaš ono kada si mlađi pa nemaš porodicu i prođeš marketom a neka žena ne može da obuzda dete koje vrišti, baca se po podu, a ti pomisliš: “Moje nikada neće ovako”. E, pa a propo toga, Ana je sa dve godine, kada je na svet došao njen brat, cirkus pravila i to ju je držalo jedno šest meseci. Nisam znala šta s njom da radim. Da li da u supermarketu samo prođem pored nje i pravim se luda (smeh). Sve ono što sam govorila da neću, tada sam radila, onda je ona izašla iz te faze i postala devojčica za primer, a Aleksa je preuzeo njenu nekadašnju ulogu. To su sve faze odrastanja, a roditelji jesu tu da budu roditelji, a ne prijatelji.
- Ne potenciram to, ali Aleksa najviše na svetu voli Anu, a kada ja nisam tu, ona kao prava starija sestra brine o njemu. Ponosna sam na to, jer je dirljivo. Mislim da nijedan odnos nije bogomdan, bilo da je između majke i deteta, prijatelja, brata ili sestre, bračnih partnera. Mora da se radi i ništa se ne podrazumeva.
Komentari (0)