Slobodan Ćustić kojeg gledamo u seriji “Igra sudbine” i njegova 23 godine mlađa supruga Jelena, trener za lični razvoj, otkrivaju koliko je prilagođavanja i kompromisa bilo potrebno da bi odnos održali skladnim, čega vole da se prisete s početka zabavljanja i objašnjavaju kako tretiraju i vaspitavaju svoje naslednike.
Svoju ljubavnu bajku glumac Slobodan Ćustić (63) i umetnica i trener za lični razvoj i podršku ženama Jelena Ćustić (40) otpočeli su pre nešto više od 13 godina, a emocije za koje su, s obzirom na veliku razliku u godinama, mnogi verovali da će brzo izbledeti, umnožile su se i postale još jače dolaskom njihovih naslednika Vasilija Vida (11), Tanasija (9), Zarije (8) i Ozrena (3,5) na svet. Dan nakon proslave godišnjice skladnoga braka, simpatični supružnici ponovo su se zajedno fotografisali za naš magazin, a u prijatnom razgovoru, između ostalog, prisetili su se divnih anegdota s početka zabavljanja.
Čega volite da se setite iz perioda udvaranja?
SLOBODAN ĆUSTIĆ : Nije bilo udvaranja. Samo priđem i kažem biću kratak, želim da ostanemo dugo zajedno. Šalu na stranu, ali zaista nemam to u sebi. Sin iz prvog braka Ljubomir umeo je da kaže kako sam glup za žene: „E, bre, ćale, gleda te, oči joj ispadaju a ti pričaš o vremenu“ (smeh).
JELENA ĆUSTIĆ : Sećam se da mi je govorio poeziju, ali tako da nisam znala da li se meni obraća ili recituje.
Da li vas je na isti način i zaprosio?
J. Ć. : Samo je jednoga dana krenuo da govori o budućnosti u smislu: „Kada se ti udaš za mene, kada budemo imali decu...“ U par navata sam se zapitala: “O čemu, zaboga, priča ovaj čovek”. Međutim, prijalo mi je i samo sam skliznula u to. Na početku veze najveći deo vremena provodili smo u kolima. Slobodan je dosta putovao, a ja sam išla sa njim. Opatija, Pula, Niš, a išli smo i kod mojih u Bečej i tako se upoznavali.
Da li je razlika u godinama, koja je mnogima trn u oku, s vremenom postala primetnija ili ne?
J. Ć. : Slobodanova energija ni trunčicu nije posustala, oboje smo kao prikačeni na nekakav energetski izvor i deca su nam takva, stoga je ta razlika o kojoj govorite zaista neprimetna. Kada smo počeli da se zabavljamo, govorili su da sam se za njega “zalepila” zato što je javna ličnost, međutim, ja ga nikada nisam posmatrala kroz tu prizmu.
S. Ć. : Nisu verovali u naš odnos, a čak je i strina tek nakon rođenja našeg četvrtog deteta umela da prokomentariše: „Pa vi to mislite ozbiljno“ (smeh).
Ko je od vas dvoje pretrpeo više promena i prilagođavanja u braku?
J. Ć. : Ne znam može li se stepen prilagođavanja i kompromisa izmeriti, važnije je da tom prilikom niko od nas nije izgubio svoju individualnost i slobodu. Ja sam se, recimo, opredelila da u prvo vreme, dok ne osetim da su deca spremna za svet, budem uz njih i ne radim. Maksimalno sam im bila posvećena, što sam i sad, s tim što deo svog vremena ostavljam i za slikanje, vajanje ili koučing. Slobodan se eventualno korigovao u tom smislu što je postao otvoreniji, više komunicira, što takođe dolazi iz poverenja koje imaš u osobu s kojom si.
Slobodane, umete li da pokažete znake ljubomore?
S. Ć. : Osim što je lepa i zgodna, Jelena je na prvom mestu pametna. Što bih onda bio ljubomoran. Ume pametno da izabere (smeh).
J. Ć. : Ponekad sam želela da i ja mogu da se odmorim od dece i izađem bez osećaja krivice, ali nije bilo mogućnosti za to pa je povremeno bilo malo zavisti. Nikad to nije bilo vezano za žene, već ljubomora na neku, kao, mušku slobodu. Prava ljubomora kod nas baš nikad nije živela.
S. Ć. : Postoji nešto između dva čoveka različitog pola što se ne može opisati i ne treba analizirati. Kažu, kada saznaš zašto nekoga voliš, ti više i ne voliš. Bolje razmišljaj o kolima zašto ne vuku tako dobro kao pre, a ljubav je tu da joj se predaš onoliko koliko možeš, želiš, koliko si kadar i to je to. Ako je iskreno, druga strana će to osetiti.
Jelena, spomenuli ste slikanje i vajanje, da li je to sada vaš primarni poziv?
J. Ć. : Bila je moja svesna odluka da se posvetim deci, tako da nije ostalo mesta za karijeru. Kako deca rastu, prostor za mene se oslobađa, sama ga stvaram tako što ih vaspitavam da budu samostalna. Nakon kraćeg bavljenja arhitekturom u Novom Sadu, sada mi je primarni poziv lajfkoučing. Pružam podršku ženama tokom ličnog razvoja, roditeljstva i partnerskih odnosa, tako da svaka od njih nađe autentičan način za rešavanje svojih problema. S druge strane, slikanje i keramika su moja ogromna ljubav i tu imam porudžbine.
Slobodane, kažu da vašeg Vukašina iz serije “Igra sudbine”, koja obara rekorde gledanosti, takođe obožavaju žene. Šta mislite da je razlog?
S. Ć. : Mislim da je to zato što im on uliva osećaj sigurnosti. Žene vole kada je kraj njih neko na koga mogu da se oslone i ko može da reši sve njihove probleme. Iznenađenje mi je kakvo sam interesovanje pobudio i kod mališana. Baš nedavno, kada smo se porodično odmarali u Vrnjačkoj banji, okupljali su se da se slikaju sa mnom, što me je u jednom momentu umorilo, ali taj svoj osećaj brzo sam uspeo da odbacim, trgnem se i kažem sebi: „Čekaj, umoran si od druženja sa obožavaocima, pa što si onda glumac. Ovi ljudi svojim prisustvom potvrđuju da si tačan i to treba da ceniš“ i onda postanem mnogo obazriviji, čak sam par puta, kada sam video da se dečak stidi da me pita za fotografisanje, ja njemu prišao i pitao: „Da li hoćeš da se slikaš sa mnom?“ (smeh)
Da li pomenute Vukašinove osobine posedujete i vi lično?
S. Ć. : Svaki ozbiljan muškarac mora imati potrebu da zaštiti svoju porodicu i razreši sve moguće glupe i ružne situacije. Mora da se zna ko je glava, a ko stub kuće. Kod nas vlada prirodna postavka stvari. Mislim da je Duško Radović rekao: „Žene su ovom emancipacijom dobile bitku protiv sposobnih muškaraca, a sada, kada se rat završio, žive kraj nesposobnih“. Ja sam emancipovan kao čovek, kao muškarac nisam.
Šta vas dalje očekuje na profesionalnom putu?
S. Ć. : Imam najavljen film u režiji Marka Jovičića i rad na teškoj i zanimljivoj ulozi, kojoj se baš radujem. Sa predstavama, monodramom „O glumatanju“ i „Derviš i smrt“ gostujem po pozorištima, uskoro idem na Pale i u Istočno Sarajevo. Jedva čekam, nisam bio godinama, a pripadam tom prostoru rođenjem. Kada sve to privedem kraju, nadam se da ću imati malo više vremena da završim roman.
Komentari (1)