Kuća Jelene Svetličić (47) u Grockoj, stara je 45 godina. Sagradili su je njeni roditelji, u vreme kada su svi porodično živeli u Italiji. Majka je tokom izgradnje stalno dolazila za Srbiju i nadgledala je radove a potom uređivala enterijer, dok je za to danas zadužena novinarkina sestra.
Beograđanka s čuvenim porodičnim poreklom ugostila nas je u svom čarobnom kutku nadomak srpske prestonice. S velikom ljubavlju ona tamo odgaja sina Nikolu i otkriva da se na imanju često skupi društvo različitih generacija.
-Svake godine, negde od polovine maja ja odavde idem na posao i ovde se vraćam. Tako bude sve do odlaska na more. Ovde imam sve uslove za rad, a u kontaktu sam s prirodom. Veoma mi je važan, zato sam i proputovala celu Srbiju. Planiram da idem na Taru, uvek se rado vraćam njenim netaknutim predelima – ne idem utabanim stazama. Sa planinarskim klubom išla sam na planinarenja, tamo se nalazi i konjički klub, tako da me i to čeka. Ne razumem ljude koji su obišli svet a da pritom nisu videli svoju zemlju, kao što ne razumem ni one koji voze skupe automobile ili nose skupu garderobu a žive u nesređenim domovima - priča Jelena i otkriva da je ljubav prema prirodi i obilasku svoje domovine prenela na sina, studenta Farmacije.
- Drago mi je što je i on zavoleo taj način života. Od malih nogu učila sam ga da skija, jaše, igra tenis.
Iste emocije koje gaji prema Srbiji Jelena tvrdi da ima i prema Italiji gde je provela dobar deo svog života. Tamo se prvi put zaposlila i stekla radne navike.
-Moja veza sa Italijom deli se na dva perioda. Prvi je onaj koji sam provela s roditeljima, a drugi je onaj kada sam otišla sama. Svaki je bio na svoj način dragocen. Zahvaljujući roditeljima, išla sam u dobru školu, pod njihovim okriljem živela sam kao princeza. Imala sam dogovor s roditeljima da mi pomognu prva tri meseca i ukoliko se ne snađem i ne nađem posao, vraćam se kući. Prvi mesec sam se ponašala kao da sam i dalje pod njihovim okriljem, a kada su mi stigli računi, shvatila sam da moram da nađem posao. Dok sam čekala neku prihvatljivu ponudu, radila sam na sajmovima. Onda se desio poziv za stalno zaposlenje. Interesantno je to da je mesečna plata koja mi je ponuđena bila jednaka koliko i sedam dana provedenih na sajmu. To mi je bila prva lekcija – više novca za nešto što ne znaš koliko će trajati ili manje novca za ozbiljan posao u kojem konstantno možeš da učiš, napreduješ i uđeš u tokove poslovnog sveta. Izabrala sam stalni posao. Život mi je dokazao da je to bio dobar izbor. Počela sam kao sekretarica a otišla sam iz te firme s rukovodećeg mesta.
Privatna Arhiva
Po povratku u Beograd otvorila je butik sa majkom i sestrom.
-Naša firma bavila se trgovinom garderobe, proizvodnjom i dizajniranjem nameštaja, ali i ugostiteljstvom. Moj brat od ujaka Saša, koji je danas vlasnik jednog od najboljih restorana u Beogradu, pridružio nam se u otvaranju restorana. Bio je to dobar i kreativan period, ali i veoma zahtevan. Sestra i ja porodile smo se u razmaku od šest meseci, ali smo nastavile u istom ritmu dok nismo shvatile da tako više ne može. Restoran
smo zatvorile, sestra je nastavila da se bavi uređenjem enterijera i dizajniranjem nameštaja, a ja sam prihvatila novi izazov od RTS-a kao glavni stilista, a kasnije, kao što su me život a i moja energija uvek vodili dalje, ostvarila sam se kao urednik i autor emisije “U hodu” i Lice i potpetice”.
Privatna Arhiva
Jelena već osam godina uživa u ljubavi sa Gojkom, koji jok je istovremeno i poslovni saradnik.
- Tim smo i u poslu i u životu, ali smo uvek umeli da razgraničimo te dve stvari. Kada radimo, a neretko se dešava da je to više projekata u isto vreme, Gojko ume da kaže: “Mala, stajemo. Spremaj se, idemo u grad na klopu" ili “Pakuj torbu, idemo na produženi vikend, moramo da napunimo baterije". Imamo sličnosti koje život znače, a dovoljno se razlikujemo da možemo da budemo dobra potpora jedno drugom. Među nama razgovor nikada nije utihnuo - završava priču ona.
Komentari (0)