Tijana Marković otkriva da je tek nedavno osvestila da se intenzitet odnosa ne meri bolom, već slobodom koju je partner spreman da da, priča da uživa u vezi dugoj četiri meseca, ali i kako se nosi s tugom zbog smrti oca
Mlada i perspektivna glumica Tijana Marković(35) jedna je od retkih koja je za kratko vreme stekla poštovanje kolega i reditelja. Neosporan talenat, sposobnost za transformaciju, ali prevashodno veliko zalaganje doneli su joj rad na inostranom tržištu, stalno zaposlenje u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, kao i mogućnost da bira projekte u kojima će glumiti. Tvrdi da glumu nikada nije posmatrala kroz novac i gnuša se kada među kolegama čuje razgovore o tome koliko su zaradili. Doživljava je kao potpunu predaju, mogućnost kreacije, kao i prostor u kom može da napreduje. Upravo ovaj entuzijazam i energičnost vodili su je kada je odlučivala da li da prihvati ulogu Marije Milošević u novoj RTS-ovoj mini-seriji „Porodica“ koja se bavi hapšenjem bivšeg predsednika Slobodana Miloševića. Kaže da ju je prevashodno zaintrigirao sadržaj, a potom i emocije ćerke prema ocu koje je trebalo obraditi i što realnije publici preneti. Budući da je u januaru i sama ostala bez oca, Tijana priča u kojoj meri se poistovetila s likom koji tumači, šta joj je pomoglo da ga bolje razume i opravda, koliku podršku u svemu što radi ima u tri godine starijem bratu, ali i čime ju je osvojio partner sa kojim je nešto više od četiri meseca u emotivnoj vezi.
Po vašem mišljenju, zašto je značajna serija „Porodica“?
- Serija govori o istorijskom događaju koji je obeležio jednu epohu, o Slobodanu Miloševiću ne samo kao o predsedniku već i kao suprugu i ocu. Kada sam dobila scenario, proradili su mi leptirići u stomaku. Ovde se ne radi o bilo kom trenutku u njegovom i životu njegove porodice, već o onom najdramatičnijem. Svi smo upućeni u to šta se događalo ispred njegove kuće u momentu hapšenja, ali ne i unutar nje. Reč je o psihološkom, porodičnom trileru, drami, tragediji koja nas dovodi do emotivne katarze. Serija se bavi porodicom, dušom jednog čoveka, naroda i zemlje. Mira Marković je često umela da kaže da su oni jedna porodična porodica. Htela je da kaže kako su odnosi među njima raznoliki kao i kod svih drugih ljudi. Publika će imati prilike da se upozna s njihovim slabostima, borbama, egzistencijalnim strahovima...
Da li ste prilikom građenja lika Marije Milošević imali pojačanu odgovornost, budući da igrate osobu koja je živa i koja će takođe dati svoj sud?
- Naravno, jer sam ušla u njen lični prostor, emocije, rane koje do dan-danas nisu zacelile. Iz tog razloga gledala sam da je što više opravdam i razumem. Veliki je to izazov za mene bio. Ono što nisam znala jeste da je Marija bila žestoka devojka, džek u kafani, da je volela oružje... Svi njeni motivi potiču iz srca, privukla me je njena ljubav prema ocu, tu smo se nas dve našle. Kada se na taj način otvorite prema nekome, tu nema mesta za osudu, ostaje samo razumevanje. Ako bih je srela na ulici, zagrlila bih je.
- Izjavili ste da ste ulogu posvetili pokojnom ocu Radoslavu, šta mislite kako bi on prokomentarisao vaš rad?
- Tata bi bio ponosan. Kada su me zvali da igram, prvo sam s njim popričala. On je tada bio u dubokom stadijumu Alchajmerove bolesti. Kazala sam mu o kakvom projektu je reč i koga ću tumačiti, na šta mi je on rekao da je ta uloga baš za mene i da ću je odlično doneti. Blagoslovio me je. Preminuo je u januaru i, nažalost, nije dočekao da pogleda seriju. Njegova smrt me je veoma pogodila. Što bi rekao Nikita Mihalkov: „Nikada nije vreme da nam umru roditelji“. Volim da verujem da je i sada sa mnom. Često ga sanjam.
Da li se uvek sećate lepih momenata s njim ili pamtite i sukobljavanja?
- Uvek po lepom, mada je među nama bilo i suprotstavljanja. Imala sam slobodu da mu kažem šta mislim, ali nikada nisam prešla granicu pristojnosti. Umeo je da mi kaže da karakterom podsećam na njega. Kada ga se setim, pomislim na nedostajanje, budući da je dobar deo karijere profesionalnog vozača proveo u inostranstvu. Bio je svestran čovek, proputovao je ceo svet, znao je nekoliko jezika, učio me je raznim sportovima. Odnos koji sam gajila s njim i to što nas je prerano napustio jedan je od razloga da bolje razumem Mariju.
Kako pamtite 2001. godinu kada je Slobodan Milošević uhapšen?
- U mojoj kući se o politici retko kada govorilo. Tata je bio u inostranstvu, mama nije radila iako je završila rusku književnost. Međutim, sećam se da je tada često nestajalo struje, dešavalo se da se mama vrati iz prodavnice bez potrebnih namirnica, jer je vladala nestašica. Neretko nam je upravo iz tog razloga pekla hleb, što mi je ostalo duboko urezano u pamćenju te i ja danas volim da mesim. Odrasla sam uz tri godine starijeg brata Marka, koji mi je oduvek bio veliki zaštitnik, prijatelj i podrška. Doduše, s godinama primećujem da se prema njemu ophodim kao da sam ja starija sestra. Često me zove da me pita za savet, ali i ja njega.
Da li razmenjujete i ljubavne savete?
- Marko uvek oseti kada se kod mene na tom planu nešto dešava. Ume da pita o kome se radi i prokomentariše kako se njemu čini ta moja nova faza, da li sam srećna. Trenutno je zadovoljan mojim izborom.
Recite nam nešto više o vašem novom izabraniku?
- On je biznismen, ima svoju firmu, ali se bavi i produkcijom, radio je koncerte Merlina i Čole. Tako smo se i upoznali. Već četiri meseca smo zajedno, ali bili smo prijatelji dugo pre nego što smo počeli da se zabavljamo.
Šta je presudilo da baš njemu poklonite svoje srce?
- Presudila je moja odluka da budem pokraj osobe koja me prihvata takvu kakva jesam, koja ne želi da me menja, već me razume, podržava i pruža slobodu da se razvijam u svim svojim talentima. Osvestila sam šta je to što u vezi želim. Ranijih godina sam muškarce poput svog sadašnjeg partnera odbijala, bili su mi dosadni. Što bi nam bilo lepo, daj neki problem, dramu, da se posvađamo. Merila sam ljubav patnjom umesto slobodom. Do te spoznaje sam došla radom na sebi, svojoj autentičnosti. Naučila sam da poštujem svoje vreme. Biram s kim ću da se družim, ali i u kojim projektima ću da učestvujem.
Komentari (0)