Gordan Kičić: Pravo je vreme da se okrenem porodici

Kad je do sada uspeo da ostane dečak u duši, glumac Gordan Kičić (42) verovatno ne bi više ni trebalo da pokušava da odraste – niti se trudi.

Dok razgovaramo o novoj životnoj fazi u kojoj se zatekao otkako je u četrdesetim, poznati Beograđanin tvrdi da je ostao isti onaj mladić, sa istim snovima, željama i strastima, ali ih istovremeno prilagođava novim izazovima s kojima se suočava.

Možda i bolje nego rečima, to je prikazao izvedbom u svom rediteljskom prvencu “Realna priča” koji je zimus osvojio domaće bioskope, u roli za koju ističe da povezuje gotovo sve muškarce u tim godinama.

Zašto ste u svom prvom producentskom i rediteljskom ostvarenju izabrali da ispričate baš ovu priču?

– Mislim da je ta priča univerzalna, govori o prihvatanju sebe, o porodici u današnje vreme, temi gde mnogo toga podrazumevamo. Po mnogo pitanja mogao sam da se poistovetim s Veljkom kojeg igram. Mogao sam da prepoznam njegove dileme, da li sam uradio sve što sam mogao, da li sam na pravom putu, da li sam dobar prema sebi, prema drugima – porodici, saradnicima... To su preispitivanja koja su normalna u srednjim godinama.– 

Šta za vas znači status sredovečnog muškarca?

– Osećam se prilično mlado i radim sve što sam i ranije, osim što je u međuvremenu stigla zrelost i, naravno, bogatstvo koje sam stekao zasnivanjem porodice, što je fenomenalna stvar. Ljudi koji u sebi imaju nekakva previranja lišili su se dosta stvari u tranzicionom periodu ka tridesetim ili četrdesetim godinama, ali ako zaista slušate sebe i znate šta želite u životu, to se onda ne dešava. –

Pročitajte: Gordan Kičić konačno progovorio šta je to što njemu i njegovoj supruzi održava brak

Tokom karantina svirali ste gitaru za pratioce na “instagramu”, a ne krijete da ste i dalje posvećeni bendu koji imate s drugarima iz detinjstva. Neko će reći klasična “kriza srednjih godina”.

– Taj bend imam odmalena, drugari danas imaju svoje poslove, ali sretnemo se ponekad i sviramo. Ne znam zašto ljudi to vezuju za nekakvu krizu, u pitanju je nešto radosno. To je ljubav prema nečemu čime se bavim od rane mladosti i nikada je nisam zapostavio. Uvek sam bio pri gitari, muziciranju pa taj izraz ne može da se odnosi na mene. –

 Čemu ste se još posvetili tokom nenadane pauze?

–Donela je jednu lepu stvar, članovi porodice okrenuli su se jedni drugima, provodili smo dosta vremena zajedno i, kako stvari stoje, provodićemo. Mislim da u svakoj nedaći čovek mora da nastoji da pronikne u nešto pozitivno, a za mene je to vreme s porodicom. –

Na koji način ste to vreme iskoristili?

– Dobro smo se zezali, imali smo rasporede tokom dana. Uveče smo igrali “čoveče, ne ljuti se”, kuvali smo, gledali serije i filmove, čitali, pevali, malo smo i šetali kad smo mogli. Najiskrenije, bilo nam je lepo. –

Pročitajte: Gordan Kičić - Bez ljubavi ne bih mogao da opstanem

 Pandemija je, međutim, sa sobom donela i neizvesnost. Da li ste se uplašili za egzistenciju?

– Nama glumcima to osećanje nije novo. Na neizvesnost se naviknete ako nameravate da se bavite ovim poslom. Svi smo u istoj situaciji, pa ni kod mene nije ništa drugačije. Gledamo da to prođe i prevaziđemo to. Ne kajem se što sam izabrao ovaj posao i dalje ga radim čistog srca. –

 Na premijeri “Realne priče” supruga Zorana maltene vas je zasenila svojom lepotom. Svi su pitali zašto je malo češće ne predstavljate u javnosti.

– Naš dogovor, još od trenutka kada smo počeli da se zabavljamo, bio je da živimo sasvim običnim životom u našem gradu i zajedno se pojavljujemo tamo gde ima razloga. Naravno da je Zorana prelepa, svestan sam te činjenice već petnaest godina i zahvalan sam na tome. Smatram da ne mora uvek sve da bude transparentno kada je taj deo mog života u pitanju, nisam o njemu govorio ni kad sam bio mlađi. –

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели gordankicic (@gordankicic) дана 16. Нов 2019. у 7:02 PST

 Vaša starija ćerka Sofija (12) na pragu je tinejdžerskih godina, dok je mlađa Lea (5) u onom najslađem uzrastu kad mnogo toga otkriva. S kojom je teže izboriti se u kući?

– Izbegao bih taj termin, jer podizanje dece nije težak, već lep i zanimljiv posao. To je životni posao za koji ne postoji recept, a ko god vam kaže da nešto treba uraditi na jedan način, znajte da postoji i drugi. Ljudi treba da vode računa o sebi i vaspitanju koje će preneti svojoj deci, o pravim vrednostima, interesovanjima, suštinskom podržavanju dece, prepoznavanju njihovih talenata i ljubavi, ali istovremeno i učiti ih odgovornostima i disciplini. Roditeljstvo je divna stvar i svakog dana nam se dešavaju neke duhovite stvari. –

Ne plašite se Sofijinog uzrasta koji nosi neke nove izazove?

– Nema tu mesta za strah. Ni naši roditelji nisu znali šta da očekuju kada smo mi bili u tinejdžerskom dobu. Samo treba verovati deci i onome što su valjda poneli od kuće. Moje ćerke imaju različite karaktere i ne mogu da znam kako će se razvijati, ali svakako su neophodni velika ljubav, razumevanje, podrška svakog dana i to je ključna stvar, ne samo za porodicu već i za život.

Pročitajte: Izašao prvi trejler filma „Realna priča“ - Kičićeva komedija o životu

– Da li će jednog dana morati da vas se plaše njihovi momci?

 Ne znam, pitajte me za neko vreme. Možda vam ni tada neću reći, ali činjenica je da su to neke stvari s kojima su se svi suočavali.

S porodicom vodite sasvim normalnu svakodnevicu, iako o glumcima postoje brojne predrasude.

– Naravno, imam ženu i decu kao i ostali, imam svoju firmu, družim se s prijateljima i živim sasvim svakodnevno. Znam da neko misli da su glumci strašno razmaženi i da žive u drugačijoj realnosti, ali njima ni ovaj intervju neće promeniti to mišljenje.

Nedavno ste se dirljivom porukom oprostili od reditelja Igora Vuka Torbice, a njegov primer opet je podsetio da dramski umetnici slove za tanane, emotivne duše. Da li je kod svih tako?

– Mislim da naš posao to od nas zahteva, ali ne bih voleo da generalizujemo. Svi ljudi imaju sličan raspon osećanja, samo je pitanje ko ih kako sprovodi u delo, a činjenica je da ljudi iz većine drugih zanimanja nisu izloženi javnosti poput nas, to je sve.

U moru pohvala na vaš račun, naišao sam na nekoliko utisaka da je vaš osmeh lažan, te da se generalno u javnosti ne predstavljate iskreno. Da li vas to iznenađuje?

– Ako neko misli da moj osmeh nije iskren, stvarno mi je žao. Ali nije ni da mi je mnogo stalo jer se ne osvrćem na komentare. Danas živimo u društvu gde svako oseća da ima pravo da podeli mišljenje na bilo koju temu. Istina je da u javnosti i nisam imao nešto mnogo prilike da predstavim sebe, niti sam to želeo, već sam u medijima da bih govorio o onome što radim. Možda je to što privatni život mahom čuvam za sebe nekome poslužilo kao impresija da nisam iskren. Zapravo, u intervjuima poput ovog, uvek govorim najiskrenije moguće.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели gordankicic (@gordankicic) дана 12. Дец 2017. у 1:59 PST

Ima li sujete među glumcima?

– Naravno da ima, to je sastavni deo našeg posla, ali mislim da je ima daleko manje nego u nekim drugim profesijama. Gluma nalaže da ste pomalo sujetni prema drugim kolegama, ali mi ipak veoma lepo sarađujemo, čak se dosta i privatno družimo.

Vaš kolega i prijatelj Nikola Đuričko spakovao je kofere i s porodicom otišao u Ameriku, šta vi o tome mislite?

– Sve najbolje, potrebno je mnogo hrabrosti i želim im puno uspeha, a znam da će mu on s vremenom i doći. Imao sam prilike da radim sa strancima, čak imam jednog agenta u Engleskoj. Selidba nije odluka koja se lako donosi, ali to možda i ne mora nužno sve da promeni. Možda nije loše otići na godinu-dve dana, probati, videti šta se dešava tamo. Čovek ne treba da se plaši bilo čega niti smatra da je odlazak nepromenljiva stvar.

Mnoge vaše mlađe kolege izgradile su solidne karijere u Rusiji, da li ste razmišljali i u tom smeru, budući da ste kao adolescent živeli u Moskvi?

– Zašto da ne, gde god možete da razmenite iskustvo s drugim kolegama i vidite kako je u drugim zemljama može biti veoma zdravo. Moskvu zapravo pamtim po tome što mi je mnogo nedostajao Beograd i svi prijatelji koje ovde imam pa sam brzo odlučio da se vratim. Nikada nisam zažalio.