Nakon što je prošle godine preživela moždani udar usled koga je zapala u stanje depresije, spisateljica najviše vremena provodi u svom domu na Auto-komandi gde nas je ugostila i otvoreno s nama pričala o velikim izazovima s kojima se i dalje susreće
Autorka nekoliko bestseler romana, spisateljica Zorana Šulc (60), poslednjih nekoliko meseci provodi dane u svom privremenom domu nadomak Auto-komande, u kome joj društvo često prave ćerke Talija i Aleksandra, ali i mnogobrojni prijatelji. Razlog zbog čega se ova dama osamila jeste njeno krhko zdravstveno stanje koje je narušeno nakon što je protekle jeseni doživela moždani udar. Iako je oduvek bila žena koja voli život i živi ga punim plućima, ova provokativna i hrabra književnica promenila je mnoge navike nakon teškog iskustva, a svoje novo poglavlje vidi kao još jednu šansu za preokret.
– Smatram da nam je u životu sve predodređeno, pa je tako i ovo moje iskustvo verovatno moralo da se dogodi. Naime, 21. oktobra prošle godine otišla sam na proslavu rođendana svog dobrog prijatelja u restoran “Sinđelić” gde sam čitave večeri pevala, igrala, pila... U jednom trenutku, novinarka Tamara Stojmirov, koja je bila na zabavi, pitala me je da li se osećam dobro jer je primetila da otežano govorim i da mi je levi deo lica ukočen. Izvadila sam iz tašne ogledalo, ali nisam primetila ništa neobično na svom licu. Srećom, ona je odmah reagovala i pozvala Hitnu pomoć. Lekari su brzo stigli i kada su mi izmerili pritisak, uvideli su da je izuzetno visok, dali su mi odmah terapiju i odvezli me u Urgentni centar. Tamo mi je urađen skener i dok sam čekala rezultate, pitala sam doktorku da li mogu da se vratim u restoran kako bi uzela svoj automobil koji je tamo bio parkiran, na šta mi je ona odgovorila da to ne dolazi u obzir jer sam upravo doživela moždani udar. Tek tada sam shvatila ozbiljnost situacije – počinje svoju priču spisateljica koja nastavlja:
– Odmah sam bila smeštena na odeljenje intenzivne nege gde me je još tokom noći posetila moja dobra prijateljica Suzana Mančić i donela mi sve potrebne stvari. Sutradan sam shvatila da ne mogu da pomeram levu nogu i ruku, što je za mene bilo veoma poražavajuće. U Urgentnom centru provela sam tri nedelje, a potom su me prebacili u Specijalnu bolnicu za cerebralnu paralizu i neurologiju u Sokobanjskoj gde sam ostala još petnaest dana. Trebalo je da ostanem i duže, ali kada su me pustili jednog vikenda da odem kući, više nisam mogla da se vraćam. Napustila sam bolnicu na svoju odgovornost, ali imam fizioterapeutkinju koja je u početku dolazila svakog dana da radi sa mnom, dok danas vežbamo tri puta nedeljno.
Pet nedelja provedenih na bolničkom lečenju za Zoranu su bili jedno od najtežih životnih iskustava, a naročito se loše nosila sa fizičkom nemoći koja ju je vrlo brzo dovela i do depresije.
– Uvek sam bila žena koja je držala sve konce u svojim rukama, a odjednom sam došla u situaciju da ne osećam svoje telo i ne mogu da se krećem. U početku nisam mogla da jedem osim kada me neko hrani, a da bih se oprala, morala sam da imam pomoć medicinskog osoblja, što su veoma poražavajuće i neprijatne situacije. Zahvaljujući svakodnevnom radu s predivnim fizioterapeutima polako je počeo da mi se vraća osećaj u mišićima i momenat kada sam prvi put stala na noge, bio je veoma značajan za mene. Ipak, imala sam stalan osećaj da mi stopalo šeta i morala sam još mnogo da radim kako bih ponovo počela da se krećem. I danas nosim štap kada idem u grad iako konačno mogu da hodam bez pomoći. Strahujem da bi neko mogao da me gurne, a ljudi su mnogo obazriviji prema vama kada vide da imate pomagalo – iskrena je Šulcova koja dodaje:
– Sva ta nemoć dovela je do mnogih strahova kod mene, što me je na kraju odvelo u depresiju. Plašila sam se hoću li ponovo moći da hodam, uživam u vođenju ljubavi, da li ću, zapravo, opet biti kao pre. Već sam bila u intimnom odnosu sa čovekom u koga imam poverenja i koga dugo poznajem, tako da je s tim sve u redu. Ipak, i dalje pijem lekove protiv depresije, ali nisam tražila pomoć psihoterapeuta. Godinama sam radila kod oca koji je neuropsihijatar i pomagala ljudima koji su se nalazili u sličnim situacijama, tako da sam samu sebe hrabrila da ću izdržati. Ova situacija naterala me je da shvatim da ljudima koji se osećaju nemoćno nikada ne treba govoriti: “Možeš ti to”, jer to je nešto najgore za onoga kome se njegova situacija čini bezizlaznom.
Veliku podršku tokom teških dana Zorana je imala od svojih prijatelja koji su je svakodnevno posećivali u bolnici, a danas su redovni gosti u njenom domu.
– Moje ćerke Talija i Aleksandra često dolaze kod mene, a čak mi je i bivši suprug ponudio pomoć i hteo je da mi organizuje lečenje u Nemačkoj gde živi. To sam odbila jer verujem u naše stručnjake, a i ne smem za sada da letim avionom, tako da bi bilo vrlo teško stići do njega. Svakodnevno su uz mene i moje drugarice, pa čak i ljudi koji mi nisu bili toliko bliski prijatelji. Konstantno neko dolazi kod mene jer nikada ranije toliko vremena nisam provodila kod kuće, ali umeju i da me iznenade i da me odvedu u neki restoran na ručak ili večeru – priča Zorana koja dodaje:
– Trenutno su mi misli okupirane selidbom. Naime, pošto sam čitavog života bila u centru grada, u jednom trenutku mi je dosadila sva ta buka pa sam rešila da prodam svoj stan. Tada sam se privremeno preselila u ovaj miran kraj na Auto-komandi, ali sam u međuvremenu na Dorćolu pronašla dom za koji mislim da će biti savršen. Trenutno uređujem enterijer i polako se spremam za preseljenje i novo životno poglavlje.
