Željko Vasić: Ne sviđa mi se što moja deca odrastaju u svetu u kome se cene starlete i pogrešne vrednosti

06/09/2017 | 18:11

Nakon odmora u Italiji poznati pevač iskreno govori o tome kako se suočava sa strahovima, zbog čega strepi za budućnost svoje dece i otkriva koliko mu supruga koja je psiholog pomaže da prebrodi svaku tešku situaciju

Tek što se nedavno vratio sa porodičnog proputovanja Italijom, pevač Željko Vasić (37) stigao je na razgovor za “Story” još pod utiscima kvalitetno provedenog vremena u kojem je uživao sa suprugom Ivanom, sinom Andrejom (11) i ćerkom Lenkom (7). U jeku poslovnih obaveza i poslednjih priprema za novi singl “No pasaran” koji će objaviti krajem septembra, svaki minut proveden s porodicom izuzetno mu znači, pa je uz njih na najbolji način “napunio baterije”. Vasići su tokom božanstvenih nedelju dana stigli da posete Veronu, Veneciju, kao i zabavni park “Gardalend”.

Ipak, na svakoj idiličnoj slici postoji neka minijaturna “rupa”. Pevač tvrdi da je danas srećan čovek, ali put do te sreće bio je obeležen nesigurnostima u životne odluke, brojnim preispitivanjima i kolebanjima, a sve u službi donošenja ispravnih rešenja za njegovu karijeru i celokupan život. Upravo o tim unutrašnjim razmišljanjima ovog puta progovorio je naglas i podelio nedoumice koje ga ponekad muče.

Pored Italije, letovali ste i u Crnoj Gori, a za to vreme desio se pokušaj pljačke vašeg stana na Novom Beogradu. Koliko vas je potresao taj incident?

– Bio je šok za moju suprugu i klince, a ja se u stresnim situacijama trudim da ostanem pribran i razumno reagujem. Nakon što sam na Fejsbuku objavio gde se nalazim s porodicom, sutradan su mi obili bravu i špijunku. Ili je neko naišao, ili je blokirana brava, pošto imamo takav mehanizam, ali do pljačke nije došlo. Sigurno su tipovali naš stan, mada vredne stvari, a pre svega novac, ne držim u kući. Tužno je što se to desilo usred bela dana.

Jednom prilikom izjavili ste da se tokom porodičnih putovanja oslobađate anksioznosti zbog koje ste ranije pribegavali lekovima. Da li je to iskustvo iza vas?

– To smatram završenim poglavljem, ali skrenuo sam pažnju kako bi drugi ljudi prepoznali to stanje kod sebe. Osamdeset odsto ljudi na planeti pati od anksioznosti. To je odlika onih koji razmišljaju, a toga je bilo manje kada su se ljudi bavili fizičkim radom pa nisu imali toliko slobodnog vremena. Kod mene je to počelo s prelaskom iz Zaječara u Beograd, kada sam imao 14-15 godina. Bilo je to veoma frustrirajuće za jednog klinca koji iz male sredine dođe u glavni grad. Sve mi je bilo sablasno, pritom su to bile ratne godine, pa mi je Beograd ličio na džunglu. To je najgore vreme koje pamtim.

Kako ste kod sebe prepoznali to stanje?

– Stalno se preispitujem i volim da podvlačim crtu kako bih video zbog čega nešto radim. A dileme su inicijalne kapisle za strah. Anksioznost je kada se plašite, a ne znate čega. To je uznemirenost, strepnja, i javlja se povremeno. Mnogo mi je ljudi pisalo kada sam prvi put o tome govorio i tražilo mi savet. Ali ja mislim da ne treba tražiti savete, već stručnu pomoć. Moja žena je psiholog pa je to kod mene išlo malo drugačije.

Šta vam pomaže da se borite sa svojim strahovima?

– Pozitivan stav, optimizam, ali to ne može da vas izleči, već samo suočavanje sa samim sobom. Ne smeju da se guraju stvari pod tepih, morate da stanete pred svoje strahove. Suočavanje je teško, ali uspevam u tome. Mora da postoji doza svesnosti. Godinama čovek nauči da se nosi s tim.

Zvuči pomalo čudno da čovek sa ostvarenom karijerom i zdravom porodicom ima čega da se plaši. Kakvi su vaši strahovi?

– Iz tuđe perspektive uvek je sve drugačije i zato nije lako odgovoriti na vaše pitanje. Kod mene su se promenile stvari onog trenutka kada sam dobio sina i kada sam prvi put osetio ogromnu odgovornost, jer više nisam upravljao samo svojim životom. Postao sam glava kuće i odgovarao sam za njihovu budućnost. Strepim za životni put svoje dece, jer ne vidim ništa dobro oko njih. Mislim da se kod nas dešava kulturološki genocid i ne sviđa mi se što moja deca odrastaju u svetu u kome se cene starlete i pogrešne vrednosti.

Kako pokušavate da ih zaštitite od loših uticaja?

– Vodim računa o tome s kim se druže i znam roditelje njihovih drugara iz škole i kraja. Idu u državnu školu, jer smatram da i dalje imamo kvalitetne obrazovne ustanove. Moj sin ima jedanaest godina i nema nikakvu želju da ostane u Srbiji, a za mene to je veoma tužno. On već zna i istražuje fakultete u Americi i Italiji. I sam sam mogao da odem iz zemlje više puta, imao sam realne ponude, ali nikada to nisam želeo, a moj sin već ide na kurs za programiranje i odlučan je da će se time baviti u inostranstvu.

Rekli ste da je to jedna od stvari, ali šta vas još muči?

– Brine me i posao kojim se bavim. Nekome to zvuči smešno, ali ja sam kao kockar. Nikada ne znam kako će proći moja pesma, svaki put igram na sve ili ništa. Ogroman novac ulažem i rizik je veliki. Stalno sam izložen kritikama, mada me komentari ne dotiču. Komplekse sam prevazišao u osnovnoj školi, ali znam da moje brojne kolege mnogo strahuju od mišljenja javnosti.

Na koji način vam je pomogla supruga Ivana koja je psiholog?

– Supruga i ja suviše smo bliski da bih svoje probleme mogao da rešavam uz njenu stručnu pomoć. Ona je tu da mi pomogne savetima i dosta mi je značila njena podrška kada mi je bilo najteže u životu. Ivana je moja druga polovina i sve ono što ja nisam. Mi smo dve suprotnosti, kada govorimo o temperamentu. Ja sam impulsivan, ona nije. Puni smo razumevanja jedno za drugo i tolerancija je u našem braku izuzetno važna, pored ljubavi. Oko svega tražimo kompromis.

Kakav je osećaj biti u braku sa psihologom?

– Imati psihologa u kući veliko je blago. Međutim, ona se nije mnogo u životu bavila tom profesijom. Posle studija i prakse, malo sam uticao na nju da ne radi u struci. Za mene je taj posao za veliko poštovanje, ali veoma težak. A brak u kome postoje dve zahtevne karijere ne može da prođe bez komplikacija.

Znači li to da se ona odrekla svoje karijere zbog vas?

– To je išlo godinama, nije se baš desilo preko noći. Dobili smo decu i ona je shvatila kako želi da se bavi njihovim vaspitanjem i bude im potpuno posvećena. To je kompenzacija koja je bila neophodna.

Ko je stroži roditelj?

– Rotiramo se, ali ne u smislu da se dogovaramo, već smo podeljeni po sferama. Ivana se više brine oko njihovog uspeha u školi jer ima vremena da to pomno prati i forsira ih da budu odlični đaci jer je i ona bila takva, dok sam ja stroži u nekim životnim stvarima. Ne dopuštam olako ono što može biti opasno po njihovu bezbednost. Slab sam na Lenku i njoj povlađujem za neke stvari, što nije dobro. Prema Andreji sam baš strog, ali imamo drugarski odnos. Doduše, u nekim situacijama mora da se zna ko je otac, a ko sin.

Utiče li vaša popularnost na njih?

– Nemaju odnos prema mojoj slavi i ne vole da se to pominje. Ne žele da se bave mojim poslom, na šta sam i sam uticao.

Koje osobine biste voleli da od vas naslede?

– Andreja je uglavnom nasledio sve od mene. Jednom prilikom, kada sam se oko nečega raspravljao s njim, žena mi je rekla: `Što se svađaš sa samim sobom`. Temperamentan je, znatiželjan i ima eksplozivnu energiju, a takav sam i ja.

Boris Popadićprivatna arhiva

Još iz rubrike