Zadovoljan novim životom: Žika Jakšić prvi put nakon razvoda od Dajane

20/06/2017 | 15:04

Sigurno je da Žika Jakšić nije najbolji televizijski voditelj u regionu, ali svi koji prate emisiju “Nikad nije kasno” slažu se da najviše voli svoje goste. Imate utisak da on, zaista, želi da svakom takmičaru pomogne da ostvari snove, pa čak i onima koji su odavno prestali da u tu mogućnost veruju. Imajući to u vidu, razgovor s njim počinjemo pitanjem da li je on uspeo da ostvari svoje snove.

– U poslovnom smislu jesam, čak mogu da kažem i u privatnom, bez obzira na neke moje životne turbulencije. U stvari, prevazišao sam ih. Zadovoljan sam sobom, svojim životom, poslom. Nije sve idealno, ali život doživljavam kao smenjivanje godišnjih doba – nekad pada kiša, nekad je tmurno, nekad se razvedri, ali ja znam da uživam i kad su sunčani dani i kad veje sneg. Sve to dolazi s godinama i iskustvom. Odraz mog razmišljanja je, delom, preslikan u emisiji `Nikad nije kasno`. Sigurno je da je časno i humano pružiti šansu ljudima koji imaju kvalitet, ali sticajem okolnosti nisu postali zvezde. To je jedan aspekt, a drugi je promocija vrednosti koje smo u ovim vremenima zaboravili, pri čemu ne mislim samo na nas ovde, već na ceo svet. Suptilno promovišemo etičke momente, što ljudi sve više prepoznaju, baš kao i moju empatiju. Ja, zaista, s njima saosećam i kad se raduju i kad je reč o drugačijim emocijama.

Da li je sve što ste rekli razlog za vaše suze, koje relativno često vidimo?

– Od sedamdeset emisija to se desilo dva-tri puta, ali uvek su to bila iskrena osećanja. U studiju se oseća toliki emotivni naboj da se u nekom trenutku desi da niti možeš da sakriješ te suze, niti imaš razlog da to činiš. To nije plakanje iz očaja, već iz vrlo plemenitih pobuda.

U našoj kulturi dečaci uče da “oni ne plaču”, a pogotovo je tako bilo u vreme vašeg detinjstva. Da li ste i vi rasli po tim “pravilima”?

– Apsolutno! Imam pedeset tri godine, a svoj život smatram kao konstantnu nadogradnju. Posle Pedagoške škole upisao sam fakultet, ali muzika me je odvela na drugu stranu. Mimo svega toga, zanima me bezbroj drugih stvari. Veoma mnogo čitam, kad me nešto zainteresuje, idem do kraja, ali izgrađujem se kao ličnost. Stanje svesti koje sada imam proizvod je mog života, tokom kog sam neke stavove odbacio, a neke nove prihvatio. Danas se ponašam onako kako mislim da treba. Daleko od toga da sam u svim situacijama iskren i emotivan. Hiljadu puta sam rekao da je istina vrednost samo kad se pruža pravim ljudima u pravo vreme. Istina, generalno, nije oružje kojim se dobijaju ratovi. `Što na um – to na drum` nije moj generalni stav, ali postoje situacije za koje mislim da zaslužuju baš to. Ova emisija jedna je od njih.

Da niste postali njen voditelj, mogli ste tri puta da se oženite i razvedete, a da mediji to ne registruju. Ovako, svojevremeno sam na više mesta našla vest – Žika Jakšić skinuo burmu. Jeste li uspeli da se na to naviknete?

– U ovom vremenu institucija braka i porodice toliko su ugrožene da se ljudi razvode svaki dan. Međutim, kad ste javna ličnost, sve dobije drugu dimenziju jer to postaje super naslov i priča koja prodaje novine. Naravno, nije mi prijatno, ali ne volim baš da mnogo o tome pričam. Bivša supruga i ja zauzeli smo zajednički stav prema toj temi, što nam je koliko-toliko olakšalo period koji nije nimalo zabavan.

Neposredno pred sva ta dešavanja, toliko ste je puta pozdravili u emisiji da je to već postao štos.

– Što da ne? Na snimanju reagujem kako se u tom trenutku osećam. Strategije pravim u poslu, ali ne i kad je reč o emocijama. Ako osetim potrebu, pozdraviću bilo koga. Na kraju krajeva, ti pozdravi bili su iz srca.

Znači, kod vas nema nema onog “dobro razmisli šta ćeš reći i uraditi pred kamerama, jer gledaju milioni ljudi”?

– U emisiji `Nikad nije kasno` nemam zadršku, već na snimanjima – za koja ne pravim scenario – pustim da sve ide svojim tokom. Nekad se igram poput deteta. Naravno, imam koncept u glavi, ali dovoljna je jedna sekunda da sve promenim. Sebi dajem slobodu da reagujem spontano i prirodno, jer to je duh ove emisije.

Vaš stariji sin ima dvadest i pet godina, a mlađi pet i po. Da li ste starijeg učili, a mlađeg upravo učite da je pametno biti iskren?

– Mislim da deca više uče gledajući svoje roditelje, a to se dešava do sedme-osme godine. Koliko god se trudimo oko njih, kasnije ih `preuzima` škola. Do šeste-sedme godine možete da im usađujete moralne norme, svesno ili nesvesno. Svesno pričajući im šta je dobro, a šta nije i nesvesno dok posmatraju odnose u porodici i one koje roditelji imaju sa ostalim ljudima. Deca su vrlo pametna i podsvesno shvataju mnoge relacije. Dušan je mali, ali naši razgovori postaju sve kvalitetniji. Zadovoljan sam zbog načina na koji rezonuje, a Andrija je, hvala bogu, vredan, ima ispravne poglede, zaljubljen je u svoj posao… Ponosan sam na njih.

Dušana su ljudi znali zahvaljujući rubrikama u nedeljnicima u kojima ste svojevremeno bili. Međutim, kad se Andrija nedavno pojavio na jednom snimanju, istog dana osvanuli su naslovi – Žikin sin je super frajer.

– Obojica su lepi, jer sam imao sreću da su mi obe bivše supruge prelepe. Geni se prenose, a ne mogu da kažem da sam ja lep.

Verujem da će vas žene koje se “prijave na konkurs” ubeđivati da niste u pravu.

– Ta šala pogrešno je preneta. U emisiji otvaram konkurs za sve koji nisu u vezama ili brakovima. Kad je neko pitao: `A ti, Žiko?`, odgovorio sam: `Kad budem hteo da ga otvorim, javno ću ga objaviti.`

Ako ništa drugo, pozdravljaćete odabranu kandidatkinju u emisiji.

– Bolje da je ne pozdravljam.

Mislite, ne izađe na dobro?

– Nije izašlo ni na loše, jednostavno, tako je. Veliko je opterećenje kad je veza pred očima javnosti. Ne govirm o sebi, već na osnovu bezbroj iskustava, kojima sam svedočio. Znam šta se dešavalo iza zavese mnogih priča koje su bile u novinama. Nespretna interpretacija nekog događaja ili takođe nespretno dat naslov mogu da naprave obziljne porodične probleme. Zanemaruje se kakvi lomovi mogu da uslede, a njihove žrtve nisu samo glavni akteri tih priča već i njihova deca i roditelji.

Ako ćemo da budemo iskreni, pevači umeju da lepo sarađuju sa najsurovijim tabloidima.

– Nijedan neće lansirati trač koji će pogoditi njegovu porodicu, ma koliko želeo da se nađe na naslovnoj strani. Namestiće paparaco `u svom kupatilu`, ali ono što ih ugrožava neće.

Javne ličnosti moraju da imaju ogromno poverenje u ljude iz svog okruženja, tim pre što su im iskušenja veća nego drugim ljudima.

– Da se razumemo, iskušenja postoje u svakom poslu. Svirao sam trideset godina u klubovima, na koncertima. Ne kažem da žene ne `startuju` muzičare, ali u svakom preduzeću imate muško-ženske relacije. Ništa ovde nije specifično!

Muzičari su za nijansu intrigantniji?

– Zar lekari nisu, kad ih vidite u njihovoj uniformi? A kad direktor firme dođe na posao doteran, svi ga poštuju? Sam taj uticaj nosi određeni seksepil. Muškarci vole lepe žene, žene vole moćne muškarce, samo je pitanje kako se i gde ta moć prezentuje.

Za šta sada, sa 53 proslavljena rođendana iza sebe, mislite da nikad nije kasno?

– Čovek se uvek seća mladosti u stilu: `E, da su mi sada te godine`. U 53. čovek može da bude apsolutno srećan u svojoj koži, sa svojim borama, sa svojim stomakom. Može sreću da pronađe i sa 70-80, a ne da misli da je njegovo prošlo. Svaki čovek u svojoj glavi ima neku filozofiju, neke svoje želje. Neki su stalno zadovoljni, drugi nisu, ali to nije uslovljeno količinom novca, već stanjem duha.

Ruku na srce, toliko toga je lakše s malo više novca.

– Lepo raspoloženje i sreću čovek može da nađe na svakom koraku.

Pomenuli ste podočnjake, a uz njih idu bore i sve ostalo što donose godine. Budući da ste pred kamerama, pomislite li da biste mogli da ih korigujete?

– Volim noću da radim, najkreativniji sam posle ponoći. Zbog toga često na snimanje dođem neispavan, pa mi u šminkernici stavljaju kreme koje će to neutralisati. Što da ne, ali nisam time opterećen. Uvek polazim od toga da je jedno forma, drugo suština, a meni je neuporedivo više stalo do suštine. Sama emisija `Nikad nije kasno` ima svojevrsnu filozofiju koju želim da prenesem svim gledaocima. Zaista nikad nije kasno da čovek zavoli sebe i svoje okruženje, da promeni negativan stav prvo prema sebi, pa prema najbližima, a onda dalje. Lepa reč i dobra emocija mogu da budu inicijalne kapisle koje će vam u trenutku promeniti život. Jedan osmeh, jedno `dobro jutro` kad ugledate kolegu ili prijatelja može biti početak nečeg pozitivnog. Nekad se `prime`, nekad ne, ali mogu da postanu `zarazni`, kao što je odavno postalo `kukanje` da je sve crno. Treba se usmeriti na svetli deo svog bića i predstaviti ga ljudima i biće sve drugačije.

Autor: Brankica Treskavica
Foto: Story press/Promo

Još iz rubrike