Popularna umetnica iskreno govori o razlozima zbog kojih nikada nije imala decu, otkriva koje joj osobine kod suprotnog pola najviše prijaju, šta ju je zadržalo da ostane u Srbiji, kako se nosi s kritičarima i kako gleda na savremeni koncept muško-ženskih odnosa
Rušiti tabue nikada nije lak posao. I nije za svakoga. Kada jednog dana negde budu zapisani svi detalji o životu Slađane Milošević (61), greh bi bio da bude zabeležena samo kao muzičarka. Mada se tako jeste proslavila, uporedo je stigla da uradi još toliko toga. Slađana je konceptualna umetnica, perfomer, intelektualac, ali i rušilac temelja prošlog veka i nosilac takozvanog "novog talasa“ koji je u našoj zemlji, ali i mnogo šire, uneo nešto nezamislivo do tada. Da bi svrgnula stare i postavila nove postulate, neki tabui morali su biti srušeni. A pogodilo se da baš ona bude rođena s talentom koji će tu struju umeti da kanališe. Takva je i danas, tačno četrdeset godina od početka njene vrtoglave muzičke karijere, ali svoj talenat predstavila je i na druge načine. Neumorno piše knjige, uporedo, na više frontova, u više žanrova. Odakle joj inspiracija za tolika dela? Slađana spremno poručuje da na to pitanje niko nema odgovor, ali da se često prene iz sna s nekom idejom koju odmah mora da prenese na papir. Priprema zbirku poezije koja nosi zanimljiv naslov "Bol je moje prirodno stanje“, radi na epistolarnom romanu "Mehanička sveštenica“, ali u ovom trenutku možda joj je i najvažnija ilustrovana monografija o njenom životu koja će preći 300 stranica. Nedavno je objavila dvotomno autorsko-enciklopedijsko delo pod intrigantnim nazivom "Civilizacija i žena – Muška žena“ koji će pratiti i singl za koji se nada da će izaći ove godine, a bavi se večitim pitanjem – odnosom između muškog i ženskog roda i nepobitnom isprepletenošću kojom su obeleženi u 21. veku. Ova tema bila je dobar šlagvort da se započne intervju, ali Slađana pristaje da u njegovom nastavku na stvari gleda iz krajnje ličnog ugla, otkrivajući koliko su novi odnosi između dva pola uticali na nju samu.
Koliko su se danas promenili muško-ženski odnosi?
– Znatno, a posebno na psihološkom nivou. Muški pol danas je suptilniji, inventivniji i došao je do izražaja nežniji aspekt njihovog bića. Rodni odnosi trenutno su u fazi tranzicije. U izmenjenim okolnostima doći će do balansiranja žensko-muških odnosa, gde će oba roda morati da pruže više i postignu kompromis.
Kao neko ko nikada nije bio spreman na kompromis, šta ste vi spremni da pružite u toj tranziciji?
– Nikome ne namećem svoje mišljenje, ali nudim različite opcije. Sadržaj moje knjige nudi više modela i rešenja. Moje iskustvo potvrđuje muškarčevu želju da bezuslovno dominira. Ako materijalno ostvareniji muškarac sa mnom želi vezu, moje će interese želeti da podredi svojim. Neće trpeti njegovi ciljevi, već samo moja karijera i život. Bilo je više muškaraca koji su mi nudili blagostanje, materijalnu moć, prinčevske titule i enormna bogatstava, vile, jahte, brodove, bazene, brilijante i avione. Uslov je da za njih, kad požele, budem slobodna. Drugim rečima, takav muškarac ne želi pored sebe autonomnu ličnost koja će pisati knjige, svirati gitaru, trčati po nekakvim studijima, već zahteva ženu-posed, u okvirima tradicionalnih društvenih pravila. Odbila sam ih sve. Živim u stanu gde je svaki milimetar moje vlasništvo i time se ponosim. Smatram da sam među retkim ženama u Srbiji koje su u životu sve same stekle. Nijedan muškarac ne stoji iza mene. Odabrala sam najteži put. Žene se u karijerama najčešće priključe muškoj moći. Ali čak ni u domaćoj sredini, koju smatraju poslednjim bastionom patrijarhatske, muške zaostalosti Zapadne civilizacije, nisam učinila ustupak.
Šta je bilo najteže na tom putu emancipacije?
– To što muškarci ne podnose kompeticiju. Doživljavaju vas kao najstrašnijeg konkurenta i kad god bih otkrila ili započela novine u umetnosti, stvaralaštvu, društvenom životu, oni bi pohrlili da mi dela ukradu i sebi prisvoje. Trenutno se mnogi muškarci trude da obezvrede moj značaj i sebi pripišu moja dostignuća. Oni trpe žensku dominaciju u početku, ali ne i na duže vreme. U knjizi "Muška žena“ napisala sam poglavlje „Majke stvaraju civilizaciju“ u kome govorima o različitom vaspitavanju muške i ženske dece. Muškarac je i dalje patrijarhalno odgojen, apriorno superioran, njemu se podređuje sve, pa i majka. Kada se rodi žensko dete, utešno kažu: "Pa dobro, možda će sledeće biti muško“. S druge strane, žene su i same prepreka svojoj emancipaciji. Mnogima prija postojeći odnos i pasivnost, što nikako ne može biti moja pozicija. Moja teorija prikazuje je kao kompletnog, ženskog čoveka koji sam kreira životna scenarija, određuje pravila, piše sopstvenu knjigu života. Novoj ženi muškarac ne propisuje čak ni lepotu.
Kada sam razmišljala o tome da li da imam decu, shvatila sam da sam osoba koja se previše brine i da bi dete bilo toliko prisutno u mom životu da ni na šta drugo osim njega ne bih mogla da se koncentrišem
Poznati ste kao neko ko je oduvek rušio tabue. Šta su danas tabui u Srbiji i postoje li uopšte?
– Neke teme i dalje su tabu, jer su samo kobajagi prihvaćene. Na primer, tema gej prava koja je ponovo aktuelna s novom premijerkom. Njeno postavljenje nije pobeda gej populacije, već svih nas koji različito mislimo. Javnost će proglasiti destruktivnima sve one koji nemaju decu ili iz objektivnih razloga ne mogu ili ne žele da ih imaju, koji su gej, nerotkinje, sterilni. Osuđeni su i svi katolici, Jevreji, muslimani, budisti, jer nisu pravoslavni. Mrze vas kada volite Zapadnu kulturu, arapsku, rusku, ali vas isto mrze i kada volite srpsku. Nikad im ne možete ugoditi. Suštinski tabu u Srbiji i dalje je – biti drugačiji!
Odlučili ste da nemate potomstvo. Koliko vam smeta kada javnost to od vas očekuje i kada se čude zbog te vaše odluke?
– Imam mnogo dece. Neverovatan je broj muških i ženskih Slađana koji su se rodili od početka moje karijere. Više stotina, možda hiljada njih, širom stare Jugoslavije zovu se Slađane i Slađani. Često mi pišu i objašnjavaju kako su ime dobili upravo po meni. To su moja deca. Razmišljam da uskoro otvorim "Fejsbuk” stranicu na kojoj ćemo sve mi, Slađane i svi Slađani uspostaviti kontakt. Takođe, dela koja umetnik, naučnik ili bilo koji stvaralac kreira, služe intelektualnom i duhovnom podizanju dece. Ne možete se samo biološki reprodukovati. Uz dela književnosti, muzike, likovne i drugih umetnosti i nauka, deca će se učiti kulturi, nauci, svetu. Ako im ostavite knjige, muziku, otkrića, uz koje će razvijati svet ideja, vi ste takođe preuzeli odgovornost odgajanja. U prirodi i svetu postoji podela uloga. Ne možemo i ne treba svi sve da radimo.
Zbog čega ste odlučili da nemate dece?
– Kada sam razmišljala o deci, shvatila sam da sam osoba koja se previše brine. Ni svog psa ne puštam od sebe dalje od metra. Negovateljski sam tip i ko god je u mojoj blizini, zna da će biti zaštićen. Takva strast guta moje potencijale. Preovladala je potreba da pišem, stvaram, učim i koncertiram širom sveta. Stvaralaštvo je slatko prokletstvo, jer ne možete se muzama odupreti.
Da li vam nekada ipak bude žao što ih nemate?
– Ne, ne može se sve postići. Veliki intelektualci i umetnici retko imaju decu. Obrazovanje, socijalni status i promene u odnosima rodova koji se još ne snalaze u novim ulogama, takođe imaju presudnu ulogu. U bogatijim društvima i kod inteligencije, natalitet opada. Ako nešto želite da uradite kako treba, morate tome u potpunosti da se posvetite. Nemojte pokušavati da ostvarite karijeru dok dete ostavljate kod babe, tetke, rođaka. Vi ste dužni da odgajate svoje dete. Nemojte držati mobilni telefon dok šetate svoje dete, jer to je njegov trenutak. Tada se njemu posvećujete, jer vaša pažnja mu je najpotrebnija.
Kako ste se nosili s neodobravanjem okoline takvih i sličnih životnih odluka?
– Kada jednom odlučite da se nećete povinovati tuđem mišljenju i da ćete pratiti isključivo svoje etičke kodove i principe, tada ste proglasili rat. Pošto sam „deklaraciju“ objavila vrlo mlada, odlučila sam da bitku bijem do kraja. Sigurna sam da sam rat dobila.
Umetnicima su različite emocije veoma bitne kao pokretač. Koliko ste vi ispunjeni, imate li partnera?
– Posvećena sam u celini svom radu i ne razmišljam o tome. Emotivni procesi spontani su delovi života koji se sami kondenzuju i nisu tema za razmišljanje. Napisala sam sama svoje pravilo o ljubavi i ono glasi: „Kada trčiš za ljubavlju, ona ti okreće leđa. Kada joj okreneš leđa, ona trči za tobom“. Nikada nisam jurila za ljubavlju. Doći će ako i kada treba, i to je OK. Sve u životu treba tako shvatati. Ono što nam je namenjeno, doći će.
Da li ste zadovoljni ljubavima koje su vas do sada pronalazile?
– Moje veze s muškarcima mogu se definisati kao čisto mimoilaženje. Muškarci su džinovske bebe. Nikako ne odrastaju i u večitoj su potrazi za majkom. Pored sebe vidim zdravog, zrelog, dovršenog, psihički kompetentnog čoveka, što je na Balkanu posebno teško naći. Naši muškarci i dalje veruju da su žene stvorene da udovoljavaju njihovim potrebama i kada dođu u fazu zrelosti, umesto da prevaziđu potrebu za majkom, oni je traže u svojoj ženi.
Mislite li da se neki muškarci plaše vaše pojave i da zaziru da vam priđu?
– Nisam imala sličnih problema. Moji partneri bili su sjajni muškarci i na njih sam ponosna. Znam da sam u njihovim životima napravila dosta pomaka, ali to je nekada bilo i obostrano.
Jeste li u tim vezama uvek vi bili jača figura?
– Ne uvek. Idealno bi bilo da se muškarac i žena upotpunjuju i psihološki kompenzuju. Pored seksualnog pola, postoje ženski i muški psihički pol. Po zbirnim kompatibilnostima, muškarac i žena ostvaruju veze. Volela bih da je uz mene celovito biće.
Mada ste uspešno gradili karijeru u Americi, odlučili ste da se vratite u Srbiju, zašto?
– Sticajem okolnosti ponovo sam se našla u našoj zemlji i pobedlo je moje negovateljsko biće. Posle potpisivanja ugovora sa izdavačkom kućom u Americi, došla sam da to proslavim s porodicom. Suviše su bili stari i to me je nagnalo da, umesto povratka u Ameriku, donesem odluku da im pomognem. Kao što sam rekla, nikoga ne ostavljam u nevolji. Danas, kada sam i sama ugrožena, ima trenutaka kada nije lako ispuniti porodične obaveze, ali to je moj izbor. U našoj zemlji dočekali su me zabrane i bojkot. Nisam tako nešto očekivala od sredine u kojoj sam postigla značajne uspehe i drugima otvarala put. Iako sam bila daleko manje priznata, kvalitet mog života u Americi bio je daleko bolji.
Da li je tamo sve išlo po vašim očekivanjima?
– Ništa nisam očekivala. U Ameriku sam otišla kao megazvezda s Balkana koja je tražila nov izazov. Kvalitet muzike, ne samo kod nas već i u celoj Evropi, znatno je niži od američkog standarda. I dalje se vraćam u Sjedinjene Države. Nedostaju mi stvari kao što su sloboda, mogućnost stvaranja, sve ono što sam ovde imala dok nisu usledili bojkoti i zabrane.
Nedostaje li vam neko u Americi?
– Da, ali on više nije među nama. To je moj saradnik Džef Bakli. Njegov talenat nedostaje čitavom svetu. I dalje imam dosta bliskih prijatelja koji me podržavaju i ulivaju želju za napredovanjem.
Muškarci nikako ne odrastaju i večito traže majku, a ja želim zdravog, zrelog i uobličenog, psihički kompetentnog čoveka koji traži partnerku. To je izuzetno teško naći, pogotovo na Balkanu
Ko su vam prijatelji u Srbiji? Da li su svi iz sveta umetnosti?
– Moj najbolji prijatelj je moj rad. Gotovo da četiri godine nisam izlazila iz kuće u završnici pisanja knjige kojoj sam u potpunosti bila posvećena. Par prijatelja snabdevalo me je hranom. Živela sam kao isposnik u keliji. Neki od mojih prijatelja dolaze iz sveta veterinarske medicine koju sam studirala, neki iz oblasti mog aktuelnog interesovanja, kolege psihoterapeuti. Dosta je ljudi oduvek bilo oko mene, ali nemam mnogo prijatelja. Živim povučen život i ne volim površnost. Oni poput mene, koji su potpuno posvećeni stvaralaštvu, uživaju u samoći. Prosto ne mogu da stvaram uz šum nečijeg prisustva.
Da li ste religiozni?
– Na svoj način. Može se reći da sam naučnički religiozna. Pokušavam da shvatim zašto ne možemo da dokučimo odgovore na večna pitanja i, kao većina, zaključujem da mora postojati viša instanca, pokretač koji je prouzrokovao nastanak svega. Kako se svet sam po sebi stvorio? Potreban je nadređeni entitet čiju suštinu ne možemo da spoznamo, već samo da obrazložimo uslovljenost poretka, dok sam izvor ostaje tajna. Da Boga nema, morali bismo da ga izmislimo!
