Nebojša Dugalić: Deca su nam data da volimo

Glumac u čijim je bravurama publika ove sezone uživala u seriji „Žigosani u reketu“ tvrdi da ne veruje u slavu, već u umeće da što više dobrog podelimo drugima, kaže da njegov brak ima čvrste temelje u bezuslovnoj ljubavi i da u životu ne traga za srećom, nego za smislom

Transformacija je veština koja nikada ne može biti dovoljno usavršena, a shvatite koliko je teška tek kada probate da jednu sprovedete. Glumcima bi takav zadatak trebalo da bude nešto lakši nego nama ostalima, međutim, dok im nije problem da prelaze iz jedne uloge u drugu, često su im one lične, intimne promene nedostižne. Nebojša Dugalić (48) čovek je koji konstantno teži ka promeni nabolje, iako ne dozvoljava transformaciji da učini ono što najčešće uspeva – da zavara. Svestan da će sprovesti željenu promenu tek ako na tom putu sačuva najintimnije delove sebe, pronašao je pravu suštinu ovog umeća. Kada takvu stvar savladate, neće vam pasti teško da slično ponovite i na televizijskom setu. Gledaoce je impresionirao ulogom Vojislava u seriji „Žigosani u reketu“, a njegovi prijatelji reći će vam da privatno nije ni nalik svom liku, što njegovo transformisanje verovatno čini još impresivnijim. Nebojšin neobičan način komunikacije dodatno ukazuje da se radi o čoveku koji pokušava da pomiri arhaično i moderno, a najvažnija mu je uloga oca Jane (17), Vidana (16), Bogdana (15), Kaline (8) i Iline (7) koje ima sa suprugom Draganom, ženom koju voli još od 2000. godine.

Vojislav kojeg igrate u seriji „Žigosani u reketu“ čini se kao kompleksan lik koji lako pliva u „mutnim vodama“, donosi upitne moralne odluke, ali je ipak pozitivac. Moramo li svi biti pomalo Voja u savremenom svetu kako bismo mu se prilagodili?

NEBOJŠA DUGALIĆ : Svaki čovek nastoji da preživi u svom svetu i vremenu, a to podrazumeva da se neprestano prilagođavamo i odgovaramo na izazove koji se nameću. U takvim uslovima, uvek se susrećem s moralnom dilemom da li moj opstanak znači da to činim na račun drugoga ili je zapravo moguće opstati samo pod uslovom da opstane i drugi. Duboko verujem da nijedno vreme, ma kako surovo i teško bilo, nije izgovor da zaboravimo da možemo opstati jedino ako će to moći i onaj do nas. Mislim i da je lik Voje osciliranje između ta dva načina opstajanja jer u njemu ima od oba pomalo.

Nakon dugog dana u kojem ste u koži njegovog lika, kada se najzad vratite u sopstvenu, koja vam više prija? Na čemu zavidite Vojislavu, a šta mu od sebe nikada ne biste dali?

N. D. : Nije lako nalaziti se u bilo čijoj koži jer to znači biti neprestano izložen određenoj ranjivosti. Koža je istovremeno i ono što nas štiti i ono što prima na sebe ranu. U tom smislu, svi smo mi braća po ranjivosti i po opstajanju i zato se ne može zavideti nikome ko je u svojoj koži, a Voji dajem sve što mu treba samo da mu zalečim rane i da preživi na onaj bolji način.

U svetu vlada „zlatna era“ serija, da li je ona stigla i kod nas, te kako komentarišete ostvarenja koja se danas ovde snimaju?

N. D. : Mislim da se i kod nas dogodio isti zlatni iskorak kada je reč o serijama. Bilo je mnogo značajnih pomaka i verujem da će se taj trend i nastaviti zato što se pokazalo da postoje stvaraoci koji mogu da naprave takve korake. Uspostavio se jedan sasvim novi standard, tako da su se stvari u tom pogledu na dobar način diferencirale. Imamo snage i ima života u toj snazi koji je kadar da potraje, a to je najvažnije.

Imate karijeru vrednu poštovanja, ali da li ste baš zahvaljujući popularnoj seriji na „vrhuncu slave“ i šta mislite o glumačkoj slavi u Srbiji?

N. D. : ,,Prolazi slava ovoga sveta’’ glasi jedan stih u Svetom pismu. Mislim da ko god polaže bilo kakva nadanja na slavu, nije naučio ništa iz svojih odlazaka na groblje ,,gde su zajedno i carevi i ubogi”. Ako ta slava i ima nekoga smisla, ona može značiti samo odgovornost i obavezu da što više toga dobrog u ovom veku podelimo među sobom. Najdublje verujem da je to jedina slava koju nam niko ne može oduzeti ni u ovom ni u onom svetu.

Ako izuzmemo pomenutu slavu, prolazite li trenutno kroz jedan od najboljih perioda vašeg života i po čemu inače ocenjujete da li ste srećni?

N. D. : Nikada ne razmišljam o tome da li sam srećan, već da li sam i koliko smislen. Meru smislenosti određujem prema dubini deljenja s drugima. Kada u bilo čemu što radim osećam napredak u tom smeru, tada sam srećan. Inače, verujem da smo srećni samo onoliko koliko sebe prinesemo drugom.

Imate petoro dece i brak dug devetnaest godina. Kada vam kažu da ste slika i prilika „porodičnog čoveka“, prihvatate li kompliment i šta za vas taj izraz uopšte predstavlja?

N. D. : Najvažnija nije ni dužina bračnog statusa niti broj dece, kao ni to da li odgovaramo bilo kojoj ,,slici i prilici”, već to da li je ljubav među bračnicima takva da je svako vreme među njima prekratko i svaki broj dece premali. Da bi ta ljubav bila takvog kova, moramo se svakog trena pitati kako se sve možemo prineti drugome na dar, kako sve možemo biti strpljivi prema drugome, te kako sve možemo raditi na tome da naša ljubav bude nepresušna. Svi mi hoćemo da budemo bezuslovno voljeni, a tako smo malo spremni da i sami volimo do samozaborava.

Kako se danas čuva brak koji toliko dugo traje?

N. D. : Jedino ako smo verni trudu da pre svega mi sami bezuslovno volimo i ako smo s mužem ili ženom usaglašeni u cilju da međusobnom ljubavlju postanemo božji.

Šta je za vas bio najteži deo u podizanju petoro dece u ovoj sredini?

N. D. : Njihovo podizanje je iznad svega radost. Vladika Nikolaj je rekao: ,,Majci je sin dat ne da ga ima, nego da se nauči da bude majka, i da joj se otvore oči za mnoge sinove pod susednim krovovima”. Deca su nam data da se naučimo da volimo i da ih sopstvenom ljubavlju naučimo da i sami postanu ljubeća bića. Sve drugo mislim da je promašaj roditeljstva. Ali da bismo to mogli, moramo sebe neprestano vaspitavati u ljubavnosti prema njima.

U kojoj meri se vaša deca razlikuju i ko pokazuje sklonosti da vas jednog dana nasledi u ovom poslu, iako vi to ne biste želeli?

N. D. : Svi su potpuno različiti i za sada nijedno ne pokazuje sklonost ka zanimanju kojim se ja bavim. To mi govori da su oni već sada zreliji od mene.

U kome od njih prepoznajete najveći deo sebe i po čemu?

N. D. : Duško Radović se u jednom od svojih aforizama našalio rekavši: ,,Tucite svoju decu kada primetite da počinju da liče na vas”. Na svu sreću, ja ne moram nijedno da tučem jer su sasvim različita od mene.

Slava koju smo pominjali podrazumeva dosta obaveza i odsustva od kuće, kako to uklapate sa „zadatkom“ porodičnog čoveka?

N. D. : Ako ste istinski, celim bićem s njima, vi nikada, zapravo, nećete biti odsutni iz njihovog života. Zato koristim svaki trenutak kada smo zajedno da što više toga lepog i dobrog podelimo među sobom. Rad na bliskosti čini nas prisutnim.