Jelica Sretenović: Mene nije lako nasmejati

Pozorišna i televizijska glumica osvrće se na trenutke u kojima su je njena deca učinila najponosnijom, otkriva kako sačuvati vedrinu duha i kako danas gleda na komediju u kojoj je izgradila svoju karijeru

Većina osmeha biva podstaknuta drugim osmehom i to je verovatno najlepša „zaraza“ koju je priroda mogla da osmisli. Mada je to jedan od retkih slučajeva u kojima vakcina nije poželjna, mnogi nesvesno gledaju da se čak i od osmeha zaštite, obično se plašeći da su oni neiskreni. Zašto je danas teško pronaći optimistu u masi onih koji čašu vide kao polupraznu i kada je osmeh postao pokazatelj da s vama nešto nije u redu? Potražili smo odgovore kod naše proslavljene glumice i komičarke Jelice Sretenović (64) koja je karijeru većim delom izgradila zasmejavajući druge. Za sebe skromno smatra da se „pristojno“ snašla u ovom žanru, a publika koja je godinama traži, i konstantno prepuna sala Pozorišta na Slaviji, gde već deset godina igra u Nušićevoj predstavi „Vlast“, potvrđuju da je njen uspeh daleko veći od takve ocene. Moramo primetiti – Jeličinim glumačkim kvalitetima ovaj komediograf savršeno pristaje. Za sebe ipak komentariše da je neizlečivi optimista, premda naglašava da to nije nužno pozitivna osobina. Međutim, u svetu u kojem osmeh odzvanja nešto drugačijim tonovima, Jelica još uvek veruje u dobru komediju.

Zbog čega vam komedija toliko dobro pristaje?

JELICA SRETENOVIĆ : Tu nekako najbolje plivam, a komedija takođe nudi najviše karakternih uloga koje ja volim. Posebno mi je inspirativno da igram Nušićeve komedije i fascinantno mi je da i danas živimo stvarnost kakva je kod njega opisana. Kod nas komedije ima, naša publika je voli, ali žao mi je što se izgubila satira. Ona ukazuje svakom društvu šta treba da se ispravi, a nama je neophodna.

Zašto kažu da je komedija najteži žanr?

J. S. : Gluma je sama po sebi teška, ali mnoge moje kolege kažu da je publiku mnogo teže nasmejati nego rasplakati. Doduše, ja smatram da ni ovo drugo nije sasvim lako. Komedija podrazumeva duhovitost, zanimljivost, brzinu u razmišljanju. Možda zvuči da nije teško, ali onda počnete da radite na njoj i shvatite o čemu su govorili.

Da li je vas lakše nasmejati ili rasplakati?

J. S. : Ja sam velika „smejalica“. Međutim, nije mi sve duhovito. Vicevi mi najčešće nisu nimalo smešni. U tom smislu, čak sam veoma kritična. Ako posmatram nešto kao glumica, na primer u pozorištu, nije mi sve duhovito, ali privatno i najveća glupost može da me zasmeje. Najlepše je kada se čovek smeje od srca, to je lek za sve. Danas se svi smeju izveštačeno i to je ono što ne valja.

Kažu, međutim, za velike komičare da je, kada ostanu sami sa sobom, njihovo raspoloženje sasvim drugačije. Primećujete li to i sami?

J. S. : To je, nažalost, istina, ali ti ljudi umeju sebe da zabave. Uvreženo je mišljenje da su komičari privatno namćori, međutim nije to uvek tako. Kada su ljudi opušteni, u stanju su da otkriju svoje najsjajnije boje, duboko verujem u to.

Optimista ste u životu, dokle vas je to dovelo?

J. S. : Zaista jesam, iako je to možda glupo od mene. Kažu da su pesimisti inteligentniji, ali ja uvek sve posmatram s vedrije strane. Život je samo jedan, zar ne? Dovoljno je težak, čak pretežak, sam po sebi, a ako ga mi još iskomplikujemo, učinićemo ga nepodnošljivim.

Reklo bi se da je tako i kada je vaš posao u pitanju. Izjavili ste da biste se bavili glumom i u narednom životu, znači li to da vas nisu dotakle njene negativne strane?

J. S. : Iskreno, ne znam koje su negativne strane ovog posla, jer u njemu uživam. Nesrećna sam kada nemam posao i možda je negativna strana upravo to što ga nemam previše. Opet, moram istaći da ga imam dovoljno. Drago mi je što se sada snimaju brojne serije i što je čitava ta produkcija napredovala, jer sve donedavno imali smo „mrtvo more“ na tom polju. Nažalost, još uvek nema kvalitetnih tekstova. Imamo toliko divnih mladih glumaca, ali ne znam šta se događa s mladim dramaturzima.

U ovoj fazi života, koliko elana imate za nove poduhvate, kako poslovno, tako i privatno?

J. S. : Osećam da sam u punoj snazi. Čak i kada nema dovoljno posla, sednem pa ga sama sebi pronađem. Tako sam osmislila dečju predstavu „Bajka o ribaru i ribici“ i s njom putujem i radim. Hobija nemam baš u životu, osim što tako zaista gledam na svoj posao.

Maštali ste da se posvetite ugostiteljstvu i otvorite svoju kafanicu, dokle ste stigli s tim planovima?

J. S. : To je bilo nekad, ali danas smatram da je bolje što to nisam uradila. Težak je to posao, naročito u našoj sredini. Naravno, volim restorane i kafanu, ali ipak ću se zadržati na tome da budem gost. Može se reći da sam boem, volim da se opustim u takvoj atmosferi.

Vaša starija ćerka Ana živi u Švedskoj sa svojom porodicom, koliko često ih posećujete?

J. S. : Moram priznati da češće oni dolaze ovde, ali svakako da idem i ja kod njih. Danas je to dva i po sata avionom pa nam daljina nije velika prepreka. Veoma su vezani za Beograd i Srbiju i vuče ih da često ovde dolaze. To sam inače primetila kod naših ljudi iz dijaspore, budući da često putujem i razgovaram sa Srbima koji dolaze na moje predstave. Pate za Srbijom, naročito oni koji su u Australiji, jer su toliko daleko da osećaju da su odsečeni od domovine. A tamo ima divnih ljudi.

Vaša druga ćerka Olja stanuje ovde, u Švedskoj imate i unuka, koliko ste vezani za svoju decu?

J. S. : Pre svega, veoma sam ponosna na svoje ćerke, kao i na svog unuka Miloša, Aninog sina. On ima 22 godine, ali je za taj uzrast već veoma ozbiljan. Diplomirao je na prestižnom švedskom fakultetu, završio je biznis ekonomiju, zaposlio se, želi da doktorira, živi s devojkom, tako da se za njega sve odvija po nekakvom redu.

Veoma ste mladi duhom, ali i po godinama, da biste imali unuka od 22 godine. Kako ste doživeli sebe kao baku već u četrdesetim?

J. S. : Imala sam 42 kada sam već postala baba i to mi je bilo veoma čudno. Međutim, to se ispostavilo kao dobro, naročito kada gledam iz ove perspektive. Uživala sam u Miloševom odrastanju, naročito do njegove desete godine kada se odselio. Ostali smo, međutim, vezani do danas i drago mi je što je već sada moj unuk odrastao čovek s kojim mogu ravnopravno da razgovaram. Štaviše, on mene upućuje u razne stvari.

Kako održavate mladost duha kojom plenite?

J. S. : To je isključivo pitanje energije. Onog trena kada se ona izgubi, počinje čovekovo posrnuće. Takođe, važna su životna interesovanja i veseo duh. Ne treba mračiti, već uvek treba sve posmatrati s vedrije strane, koliko se može.