Nakon što je “Lexington bend" održao 17. juna koncert za pamćenje na Tašmajdanu, pevač i frontmen grupe Bojan Vasković (33) i dalje sumira utiske i emocije. Bio je to odličan povod da se u prijatnom razgovoru prisetimo njegovih muzičkih početaka. Uz osmeh nam je priznao da je u dubini duše uvek znao da će imati veliku karijeru jer, kako on kaže, ukoliko nešto gradite na pravim temeljima, uspeh je zagarantovan. Mali kafić "Lexington", u kome je započeo svoj estradni put i po kome je bend i dobio ime, ostaće duboko urezan u njegovom srcu, kao i onaj neopisivi osećaj radosti kada je prvi put na radiju čuo svoju numeru. Preko mnogobrojnih festivala i svirki, zajedno s momcima tražio je svoje mesto pod zvezdama da bi naposletku zavredeo simpatije obožavalaca širom zemlje i regiona, a rezultat je jedan ovakav spektakularan koncert.
Koliko dugo ste se pripremali za koncert?
– Još prošle godine rodila se ideja da napravimo koncert po objavljivanju albuma "Noć pod zvezdama", jer smo smatrali da je to prirodan sled. Međutim, same pripreme trajale su nekoliko meseci i mnogo smo želeli da napravimo nešto drugačije od onoga što smo ranije radili.
Zašto ste se odlučili za Tašmajdan?
– Kada smo pre dve godine pravili koncert na "Stadionu", hteli smo Tašmajdan, ali on se tada renovirao. Volimo otvorene prostore, a Taš nosi neku posebnu energiju. Odmah iza njega je Crkva Svetog Marka, što svemu daje dodatnu draž.
– Nije bilo čak ni one pozitivne, jedva sam čekao da izađem na scenu i zapevam. Možda je razlog taj što smo prodali sve karte pet dana pred koncert pa sam bio miran, mada nikada nismo ni sumnjali da će biti drugačije. Ovoga puta sve se poklopilo, osetio sam neverovatno dobru energiju koja je vladala. Kažu da je ovo bio koncert za pamćenje. Svi ljudi su pevali uglas i stare i nove pesme, kao da su se pripremali. To je fenomenalan osećaj.
Da li je vaš sledeći korak Marakana?
– Nije da nisam razmišljao o Marakani i čini mi se da su karte rasprodate samo petnaest dana pred koncert, otvorili bismo još jedan dan. Imam želju da se nastavi tradicija tih koncerata, pogotovo u Beogradu koji pruža posebnu emociju. Tada nam dođu prijatelji, porodica i čitava familija. Zbog toga je odgovornost malo veća, ali i veći užitak.
Uspeh ste gradili godinama, studiozno i polako, bez skandala, zašto ste se odlučili za teži način?
– Moja želja bila je da pesme, muzika i naš talenat nađu put do publike i evo, potvrdilo se da je to jedini ispravan način ukoliko želite da opstanete na duge staze.
Da li ste na početku karijere verovali da ćete ostvariti ovakav uspeh?
– Sad kad bih vam rekao da sam bio sto posto siguran u to, ne biste mi verovali. Znao sam da će kad-tad doći i taj dan.
Neosporno je da ste postigli veliku karijeru, bez čije podrške ne biste bili tu gde jeste?
– Čini mi se da bez potpore roditelja moja karijera ne bi bila na ovom nivou. Oduvek su mi davali "vetar u leđa" i nikada se nisu mešali u moje odluke niti sam ikada od njih čuo da nešto ne bi trebalo da uradim. Smatrali su da najbolje znam kako ću, ali dali su mi do znanja da su, ukoliko ustreba, uvek tu za mene. Oni se najviše raduju mojim uspesima, ne mogu da vam opišem koja je to sreća. Sećam se kada je izašao album s pesmom "Dobro da nije neko veće zlo", otac mi je rekao da ćemo pokoriti region. Tako je i bilo. Svaki put kada se toga setim, naježim se. Naravno tu je i velika, neizostavna podrška supruge, kao i mojih prijatelja koji iskreno učestvuju u našim uspesima.
S majkom, ocem i sestrom preživeli ste strahote rata, a izrasli ste u pristojnog, doslednog i skromnog čoveka. Da li ste takvi postali zbog vaspitanja ili možda zbog loših uslova u kojima ste odrastali?
– Pojedini mediji loše su preneli moju izjavu povodom toga. Nikada nisam rekao da sam živeo u siromaštvu. Istina je da mi jesmo tokom rata izbegli u Podgoricu posredstvom "Crvenog krsta", ali brzo smo se snašli i nismo oskudevali ni u čemu. U tom periodu bile su popularne razne stvari, poput “air max” patika, koje su sva deca nosila, međutim, sestra i ja vaspitavani smo da budemo skromni i nikada nismo žudeli za takvim nebitnim, trivijalnim stvarima. U našoj porodici oduvek su se cenile prave vrednosti.
Hoćete li i vi vaspitavati svoju ćerku kao što su vas vaši roditelji?
– Potrudiću se da pratim smernice svojih roditelja, ali prvenstveno bih voleo da Anđelina izraste u dobru osobu koja neguje prave vrednosti.
Osim roditelja, ko vam je još pružao najveću podršku iz publike?
– Prijatelji i, naravno, supruga i ćerkica. Anđelina je tokom prošlog koncerta bila u stomaku, a sada u publici u prvom redu. Supruga kaže da se iznenadila kada me je videla na video-bimu i pomalo se prepala od čitave mase, ali pošto je već bilo poprilično kasno za nju, ostala je kratko.
Koliko vam znači to što vaša supruga u potpunosti razume sve dobre, ali i one loše strane vašeg posla, poput konstantnih odsustava od kuće?
– Ne postoji nijedna loša strana bavljenja muzikom, već samo više ili manje naporne stvari. Moja supruga razume sve što moj posao nosi i podržava me potpuno u tome. Mada, kada bih vam rekao da sam ja više kod kuće nego da imam klasičan posao od devet do pet, ne biste mi verovali. Ima perioda kada duže nisam tu, ali spoji se po dva-tri vikenda da radim u Srbiji te sam stalno s porodicom. Tada slobodno vreme posvećujem porodici i najmilijima.
Koliko ste angažovani oko kuće, pomažete li supruzi?
– Pomažem kada nisam umoran i kada sam neko vreme kod kuće, ali moja žena je zmaj i sve postiže sama. Imamo i pomoć ljudi sa strane, koje ponekad angažujemo.
Uspevate li da odvojite vreme samo za sebe i suprugu?
– Nigde ne idemo bez Anđeline, najviše na svetu volimo da provodimo vreme s njom. Uglavnom smo u prirodi gde možemo da se igramo, a volimo dosta i da putujemo. Najduže što smo se do sada oboje odvajali od nje bilo je nekoliko sati.
Kako Aleksandra reaguje na vaše obožavateljke?
– Ne reaguje. (smeh)
Kajete li se zbog nečega u životu?
- Što nisam ranije saznao koliku čar nosi muzika, jer bih u tom slučaju pre prestao da se bavim fudbalom.
Nedavno ste se vratili iz Rusije gde ste učestvovali na humanitarnom festivalu "Art fudbal", koliko često se odazivate takvim pozivima?
– Prija mi da pomažem onima kojima je to potrebno, a posebna sredstva, kad god sam u prilici, prilažem Institutu za neonatologiju za prevremeno rođenu decu. Tamo radi izvanredan tim stručnjaka koji su, po mom mišljenju, nedovoljno plaćeni i nemaju sredstva da svoju profesiju dovedu do savršenstva.
Putovali ste sa suprugom i ćerkom, kako ste provodili slobodno vreme?
– Nisam želeo da budemo razdvojeni 12 dana, a s obzirom na to da Aleksandra i ja nikada zajedno nismo bili u Rusiji, odlučio sam da ih povedem. Kao pravi turisti, obišli smo sve znamenitosti i ostali potpuno nemi naspram takve lepote. Očarani smo arhitekturom, muzikom, pozorištima, oni su narod koji dosta polaže na kulturu.
Kako ćete provesti ovo leto?
– Na odmor idemo u septembru i tako je već nekoliko godina, ali još nismo odlučili kuda ćemo. Čitavo leto provešćemo na turneji po Crnogorskom primorju, odakle putujemo do Bosne i Makedonije, dok se trenutno bavimo snimanjem spotova za pesme “Noć pod zvezdama”, “Navučen na tvoje usne” i “Ako voliš me”.
