NATAŠA MILJKOVIĆ - Žarko i ja zajedno rastemo

Sa urednicom i voditeljkom emisije “Jutro sa Natašom” razgovarali smo neposredno pred njen 42. rođendan, kada nam je rekla da se unapred raduje slavlju, ali i otkrila sve ključne promene koje su joj se dogodile u poslednjih dvanaest meseci

Prošlo je više od pola godine otkad je Nataša Miljković počela da radi na Prvoj televiziji, a već četiri meseca dane vikenda počinjemo gledajući „Jutro sa Natašom“. Tako veliki profesionalni korak, kao što je promena televizije na kojoj radi, uticao je na sve segmente njenog života, pa je tema za priču bilo napretek. Međutim, počeli smo pitanjem u vezi s njenim 42. rođendanom, koji je proslavila 25. januara. Na pitanje „da li volite rođendane“ odgovorila je:

– Imate rođendane koje biste voleli da prespavate, one kojima se radujete, a ima i onih koji su prekretnice. To su obično prelasci iz decenije u deceniju. Ovaj volim, a zašto – ne mogu da vam kažem.

Koje godine su vam bile najveće prekretnice?

NATAŠA MILJKOVIĆ : Za mene je to bio ulazak u tridesete. Najviše sam proživela u dvadesetim, tada sam najviše putovala, najviše ljudi upoznala, najviše se zaljubljivala. Kažu da kad dođete do tridesetog rođendana „nazad ne možeš, a napred ti se ne ide“. Međutim, hrabro sam ga proslavila, na jednoj super žurci.

Šta je ono najznačajnije što vam se desilo od prošlog 25. januara?

N. M. : Prošli rođendan slavila sam na RTS-u, mislim da sam tog dana i radila, a ovaj sam na Prvoj televiziji. Taj transfer nije bio samo velika poslovna promena već i privatna, jer je iziskivao nov način na koji moj sin Lazar (9) i ja funkcionišemo. Sve se preokrenulo. Za ovih pola godine navikli smo se na novi raspored, ali nedostajemo jedno drugom, a oboma fale rituali koje smo imali tokom vikenda. Pokušavamo da ih premestimo na ponedeljak i utorak, kada ne radim, ali on tada mora u školu. Srećom, tokom januara imali smo dva slobodna ponedeljka i utorka, pa sam imala osećaj kao da je vikend. Išli smo na kuglanje i kuvala sam mu sve što voli...

Dok smo dogovarali ovaj intervju, bilo je očigledno da na poslu provodite mnogo više vremena nego što ljudi misle, s obzirom na to da ste pred kamerama samo vikendom?

N. M. : Ta dva dana ozbiljno se pripremaju tokom cele nedelje. Da bi se napravilo osam sati programa, potrebno je ili mnogo ljudi ili mnogo rada, a nas je u ekipi malo.

Posle četiri sata pred kamerama, da li vam bude „dosta priče za taj dan“?

N. M. : Dok sam bila na RTS-u, i posle Jutarnjeg programa i posle emisije „Tako stoje stvari“, nisam bila u stanju da govorim. Ta moždana energija koja se potroši u živom programu može da se izmeri. Neverovatno, sada radim četiri sata intenzivnijeg programa, ali sam u stanju da, kad gledaocima u subotu kažem „doviđenja“, nastavim da spremam nedeljnu emisiju do sedam uveče. U tim situacijama ne osećam ni umor, ni da mi se ide kući, čak ni glad, ali zato se u nedelju u podne sve skupi.

Nedavno ste rekli da ne biste išli ovim profesionalnim putem kad biste mogli da vratite vreme. Šta biste promenili?

N. M. : Volela bih da sam arhitekta, da pravim zgrade, a kad sam bila mala, otac mi je govorio da bi trebalo da se bavim tim poslom, ali tada me to nije zanimalo. Bilo bi lepo i da sam neki naučnik, doktor... Zapravo, radila bih sve ono za šta apsolutno nisam imala ni sklonosti ni talenta.

Kad bi se čitale novine i portali, reklo bi se da je više od vašeg prelaska s RTS-a na Prvu TV, pažnju izazvala činjenica da ste u emisiju pozvali Srđana Timarova, Lazarevog tatu. Da li vas to zabavlja ili vam nije jasno zašto je izazvalo toliku pažnju?

N. M. : Kad pogledate naslovne strane, videćete razvode u kojima, skoro uvek, reči padaju kao sekire. Oni koji su se do juče voleli žestoko se mrze i uzajamno vređaju, mada imaju decu koja više nisu toliko mala da sve to ne mogu da čitaju. Ljudi su na to navikli. Srđan i ja smo prijatelji, uzajamno se poštujemo i baš to sam htela da pokažem. Novu godinu zajedno smo slavili, ali svi – svi. Sa mnom i s mojim partnerom bili su Srđan i njegova devojka Danijela, ali i njen bivši muž sa svojom devojkom. Naravno, bilo je tu i mnogo prijatelja i dece. Bilo je zaista lepo. Bezbroj puta smo jedni drugima nešto pomogli. Mene zbunjuje što nekome to nije normalno, a prihvatljive su mu mučne brazkorazvodne parnice, tuče, optužbe.

Za ove tri godine, koje ste proveli sa Žarkom Tarićem, koliko ste se promenili?

N. M. : Verovatno se i on promenio na isti način kao i ja. Svi sazrevamo, počinjemo da na neke stvari drugačije gledamo...

Nedavno ste rekli: „Čovek mora da traži razloge za sreću ako će da pliva“. Ide li vam plivanje?

N. M. : To mi je deviza i za ovu godinu i za sve buduće. Tog dana, kad sam to rekla, nisam bila baš najbolje raspoložena, a nisam tip koji pristaje da tone, već se trudi da pliva, da izroni. Bila je nedelja, kada sam najumornija, a obećala sam da ću završiti taj intervju. Baš sam se loše osećala.

Kako nađete način da sebe naterate da „plivate“?

N. M. : Nekad se pokreneš, ali nekad i ne uspeš. Svi imamo dane kad ne bismo da izgovorimo ni dve reči. Najgore je kad ti se čak i ne čita knjiga, već bi samo gledao u jednu tačku. Budući da volim da se smejem i da budem okružena nasmejanim ljudima, kad ja nisam ja, nađem njih, pa zaboravim šta me muči.

Na ekranu se nikad ne vidi da vi niste vi.

N. M. : Radila sam u najgorim situacijama, bolesna i posle smrtnih slučajeva, ali se nikad nije videlo da brinem ili da sam tužna. Valjda je to neka profesionalna deformacija. Može da se primeti kad me pogodi tuđa sudbina, ali svoje probleme ne unosim u program. Čudno je to, iako se trudim da i u emisiji budem ja – ja. Zamislite da tog dana kad vam se ćuti morate da pričate četiri sata, da se smejete i da pitate, mada vas tada baš ništa ne zanima. Za ovih dvadest pet godina morali su da se dogode i takvi dani.