Milica i Ana Dabović: Volimo se uprkos razlikama

Košarkašice Milica i Ana Dabović tvrde da savim drugačije razmišljaju i žive, ali da su jedna drugoj najveća podrška i oslonac, naročito u kriznim situacijama koje ih poslednjih godina nisu zaobilazile

Pre pet godina košarkašice Milica (36) i Ana Dabović (29) uradile su zajednički editorijal za naš magazin. Posle tog slikanja Milica je, šaleći se, rekla da bi im bilo lakše da su dva sata trčale nego što su se spremale za slikanje. U međuvremenu su naučile da u tome uživaju, pa je atmosfera na ovom snimanju bila toliko dobra da se nije bunio ni Miličin desetomesečni sin Stefan, koji je mirno spavao. Nervozu nije unela ni informacija, pristigla tokom šminkanja, da Milica već sutradan treba da bude u Valoni, gradu u kom će nastaviti košarkašku karijeru, pa smo time i započeli razgovor:

Milica: Ni sama ne mogu da verujem da se to dešava, jer sam sebi govorila da ne treba da nastavim da igram. Međutim, tri meseca pred porođaj osetila sam ogromnu želju da se vratim na teren. Valona je veoma lepa, na moru je, a Ana je tamo igrala pre deset godina. Tokom nekoliko dana, koje sam provela u klubu kad sam potpisala ugovor, bila sam oduševljena gostoprimstvom. Trenira se samo jednom dnevno, a utakmice se igraju subotom pre podne, tako da će mi ostatak vikenda biti slobodan.

Ide li i Stefan u Valonu?

Milica: Zajedno krećemo u nove pobede. U početku će s nama biti moja mama, a posle će doći drugarice, pa sestre.

Čini se da je Ana odlična “bebisiterka”.

Ana: Kada je brat dobio sina, svi su mi se smejali jer me je bilo strah i da ga uzmem u ruke. Pre nego što je Milica postala mama, bratu se rodilo još jedno dete, pa sam imala vremena da naučim sve što treba, a i Stefana je lako čuvati, jer je najbolja beba koju sam ikad videla. Zasluge za to pripadaju Milici, koja je i tokom trudnoće i kad se rodio, unosila mir u njegov život. Pored svega što joj se dešavalo, uspela je da zadrži pozitivnu energiju, a deca to osete. Baš sam ponosna na nju.

Ana, mislite li da ćete i vi dugo igrati košarku kao Milica?

Ana: Volela bih da igram sve dok ne završim fakultet, a verujem da će se to desiti u sledeće tri-četiri godine. Prošle godine upisala sam psihologiju, koja me je oduvek zanimala. Želim da tokom studiranja ostvarim još neke sportske ciljeve i da pripremim teren za posao kojm ću se baviti kad prestanem da igram.

Milice, šta ćete raditi kada napustite košarku?

Milica: Volela bih da otvorim butik, a ukoliko zaradim dovoljno novca, razmišljaću o restoranu. No, sve što sam u životu planirala, nije se ostvarilo.

Rasle ste u porodici sa četvoro dece. Da li ste vas dve uvek bile najbliže?

Ana: Kao najmlađe dete, bila sam mezimica pa sam sa svima u porodici veoma bliska. Danas sam glavni organizator svih porodičnih dešavanja, a iako sam najmlađa nastojim da svima budem podrška.

Milica: Ana je zaista bila mezimče, ali je meni odavno postala „starija sestra“. Malo me je sramota da to priznam, ali me uči o životu jer ona uvek prvo razmisli, potom kaže, pa tek onda uradi, dok ja prvo uradim, a onda sve ostalo. Zato uvek udaram glavom u zid.

Zar vas svi ti silni zidovi nisu naučili da izbrojite do deset pre nego što nešto uradite?

Milica: Trebalo bi, ali meni to baš teško ide. Volela bih da je drugačije, ali nije. Meni srce diktira, a glava nikad.

Ana: I ja slušam srce, ali uvek se pitam kuda me ono vodi. Dok sam bila mnogo mlađa, isto bih dobro razmislila pre no što nešto uradim. Milica, zaista, ume da se rukovodi isključivo osećanjima, što je s jedne strane lepo, ali s druge, dovodi do velikih problema. Ja uvek nastojim da se uspostavi balans.

Milice, u jednom periodu ste bili u novinama i više nego što ste želeli, a onda ste se distancirali.

Milica: Odlučila sam da se primirim. Odlazila sam u emisije tri voditelja za koje sam znala da me vole i koji su bili uz mene kad mi je bilo najteže. Mediji su od mene napravili „košarkašku starletu“, a ja to nisam. Žao mi je zbog svega što mi se dešavalo, jer sam mislila da će veza u kojoj sam bila trajati. Uprkos svemu, uspela sam da iz svega toga izađem i gledam samo napred. Stefan je moj život potpuno preokrenuo!

Na "Instagramu" ste napisali da je njegov tata uz vas. Šta to znači?

Milica: Upravo to što sam rekla. Tu je, viđa sina kad god poželi, ali nas dvoje nismo zajedno. Stefan je jedini muškarac za kog sam sigurna da će me celog života voleti.

Ana, kod vas već pet godina nema bitnijih promena kad je o emocijama reč?

Ana: Retko menjam, jer teško biram i partnera i prijatelje. Meni su čak i saradnje dugogodišnje, ali kad vidim da nešto ne ide, prihvatim realnost i krenem dalje.

Pre nekoliko godina ste rekli: “Pronašla sam srodnu dušu, ali kada ste profesionalni sportista, veoma je teško da imate vezu koja će lepo funkcionisati”.

Ana: Činjenica je da partneri sportista mnogo toga moraju da istrpe, pa biste od njih čuli zanimljivije odgovore na ovo pitanje.

Nikada niste bili opširni kad se govorilo o ljubavi?

Ana: Generalno ne pričam mnogo. Mada ne dajem često intervjue, imala sam loših iskustava. Bilo mi je neverovatno, jer živim običnim, mirnim životom, ne pružajući povod za besmislene tekstove. Kad se oni ipak pojave, pomislim da je zaista pametnije biti uzdržan.

Vas dve imate potpuno različit stil – Ana deluje vrlo prirodno, a Milica je uvek kompletno našminkana, ofarbana u plavo, s brojnim tetovažama… Da li se toliko i karakterno razlikujete?

Ana: Živimo na drugačiji način, tako i razmišljamo, ali sam ja u njoj pronašla nešto što volim, kao i ona u meni, tako da se super slažemo. Naravno, nekad te razlike dođu u prvi plan, ali najvažnije je da se uzajamno prihvatamo i poštujemo.