Glumac Andrija Kuzmanović tvrdi da se nalazi na prekretnici jer radi više nego ikada zbog čega sve manje ima vreme za sebe, a istovremeno je osetio da je došao trenutak da se ostvari kao roditelj iako je još uvek u potrazi za idealnom majkom deteta...
Uz komentar „treća sreća“ i s pruženom rukom, dočekujemo sve uspešnijeg domaćeg glumca Andriju Kuzmanovića (34) jer upravo toliko puta u protekloj sedmici pokušavali smo da pronađemo adekvatan termin za naš sastanak. Obično bi se nešto izjalovilo, ali sada je tu. Na šarmantnog Beograđanina ne možete biti ljuti sve i da ste najtvrđeg srca. Beskrajno je simpatičan haos u kojem je naučio da živi, ali i način na koji s njim uspeva da se izbori. Serijom „Senke nad Balkanom“, te trenutno aktuelnom „Jutro će promeniti sve“, dospeo je u najuži fokus medijske pažnje, a nove uloge samo se nižu. Takve okolnosti apsolutno su promenile Andrijin život, koji sada radi punom parom. To je uticalo na konfuziju u kojoj sve teže balansira između poslovnog i privatnog života, pa i na organizovanost koja mu je sada slabija strana. U narednih sat vremena moraće da utiša mobilni telefon koji inače konstantno zvoni, na čemu će nam kasnije zahvaliti. Samo s nama i sopstvenim mislima, bar nakratko predahnuće od posla i posvetiće se životnim temama. Na samom početku razjašnjava da u opisanom haosu vidi i neke pozitivne strane.
– Lepo je što u ovoj zemlji mogu da živim od posla kojim se bavim, a moj život nije nimalo lak niti jeftin. Oni koje viđate non-stop na televiziji, a kažu vam da ne mogu da žive od glume, znajte da lažu. Naravno, uvek može bolje i ljudi smo baš zato što nikada nismo zadovoljni do kraja, ali treba biti svestan kolike su prosečne plate kod nas i u tom smislu moram biti zadovoljan onim što imam.
Šta ste žrtvovali da biste postigli lagodan životni stil o kojem govorite?
– Potpuno sam izgubio privatni život. Gledam da se ponekad provedem i izađem s prijateljima, ali u poslednje vreme ni to ne stižem. Sada trpi i moja porodica. Kažu da me ne bi uopšte viđali da me nema na televiziji, a nisu ni svesni da bi onda sve bilo drugačije. Sestra Simona me kritikuje da sam se otuđio, što je verovatno i istina. U svojoj glavi to nikada nisam učinio, ali fizički, nažalost, jesam. Kada imam nešto slobodnog vremena, dođem kući i naspavam se, a zatim odmah izletim napolje. Odem na Ušće, na reku, vidim se s prijateljima koje dugo nisam sreo i onda opet trpi porodica.
Trpi porodica, ali koliko ispaštate i vi sami?
– Ja trpim najviše. Često poludim zbog svega što me snalazi. To podnosim veoma teško jer sam navikao da budem slobodan. Ja sam dupli vazduh, to će razumeti oni koji znaju nešto o astrologiji. Mene je teško vezati ili držati na jednom mestu. Još nekoliko godina planiram da ovoliko radim, a onda, bože zdravlja, imaću neke sopstvene projekte i biću sam svoj gazda. Tada ću imati i više slobodnog vremena da nadoknadim sve što sam propustio s bližnjima.
Gledajući seriju „Jutro će promeniti sve“ čini se da ste se lako pripremali za ulogu Ljube, budući da neke njegove osobine prepoznajemo i kod vas. Slažete li se sa tim utiskom?
– To je valjda normalno, taj lik sam ja i oživeo. Ljuba je neuništiv, nema svoje agregatno stanje, već se pretvara u ono što treba po potrebi. Koristi svoju muškost na najprizemniji način, snalazi se, juri lovu a opet je i emotivan. Znam privatno takve ljude. Ima ih jedno petoro-šestoro. Međutim, mene u tome sprečava obraz. Ne mogu da kažem da se ponosim svime što sam uradio u životu. Voleo bih da se neke stvari nisu dogodile, ali ipak jesu. Vodim se onom izrekom: „Što me nije ubilo, ojačalo me je“, što je naročito primenjivo u mom poslu. Ali trudio sam se da obraz sačuvam. S druge strane, Ljuba ga nema.
Rekli ste da ga vidite kao klasičnog ovovremenog Beograđanina, iako taj lik potiče iz manje sredine.
– Smatram da svako ko donese nešto lepo u ovaj grad automatski postaje Beograđanin. To govorim kao neko čije je poreklo baš odavde i brojne generacije moje porodice živele su u Beogradu. Sećam se da sam se svojevremeno selio u Mirijevo i kada sam to rekao baki, odgovorila je: „Znam to mesto, mi smo tamo nekada išli po sir i kajmak“. Ipak, ja danas cenim takve delove grada jer su jedini ostali normalni i mirni.
