Bojan Perić: Moj život vrti se oko Anđele

Prošle nedelje, glumac Bojan Perić (31), koga smo proteklih mesesci gledali u "Vojnoj akademiji" i kao voditelja emisije "Tri boje zvuka", na svom Instagram profilu, uz fotografiju nastalu u avionu, napisao je – "Uskoro ću početi kabinsko osoblje AirSerbia da oslovljavam po imenu, a kapetana i kopilota da zovem mama i tata". Kad se pogledaju ostale fotografije, jasno je da simpatični glumac ne preteruje, jer ga vidimo ili s devojkom Anđelom u "belom svetu" ili s Marijanom Mićić i Kristinom Radenković, prilikom gostovanja s predstavom "Od A do DA".

- Tokom protekla tri mesesca prešao sam više od trideset hiljada kilometara. U njih ulazi i prekookeanski let, ali i obilazak mnogih mesta po Srbiji. Meni je to super, jer pokazuje da za mene ima posla – kaže Bojan na počeku razgovora za "Story".

Glumci sve češće postaju producenti svojih predstava, a jedan od takvih projekata jeste i "Od A do DA". Dopada li vam se taj vid rada ili ga smatrate "nužnim zlom"?

– Mislim da je to sledeći korak u mom životu. Ne volim da koristim reč karijera zato što su danas svi karijeristi. Da li je nužno zlo – pitanje je, jer imam utisak da je ovde sve postalo upravo to. Prisutnije je nužno zlo nego uživanje u radu. Sve se svelo na puku borbu za egzistenciju. Kultura je što sistemski, što zbog nemara, toliko urušena i svedena na životarenje da svi moraju da se dovijaju.

Pred premijeru predstave "Od A do DA" niste delovali naročito ushićeno, a ispostavilo se da odlično prolazi kod publike.

– Kad god me pitate za utiske o nečemu što upravo radim, reći ću vam da ništa ne valja. Zapitao sam se milion puta da li to činim iz kukavičluka, da bih se unapred “osigurao” ako ne bude baš dobro, ali nije to razlog, već moje sujeverje. Dok nešto novo spremam, levu čarapu nosim unatraške, ali to nije jedini moj ritual. Od samog starta bio sam uveren da će publika prihvatiti `Od A do DA`, jer je reč o pozitivnoj, veseloj, vrlo duhovitoj priči, jednoj od onih u kojima se pronalazi većina ljudi.

Većina devojaka volela bi da njihov dečko izgovori rečenicu koja je objavljena u jednom vašem intervjuu, kada ste pričali o devojci Anđeli: "Menjam svaku profesiju i svaki uspeh za jednu ovakvu vezu, jer mislim da je to jedan od mojih najvećih uspeha u životu".

– Svaki čovek ima svoje prioritete, a ja sam ih menjao upravo onda kada je trebalo. Nekada su to bili izlasci, potom sticanje pozicije u profesiji, s tim što je ta faza kratko trajala, a onda se desila veza sa Anđelom. Moj život se, danas, u najvećoj meri vrti oko nje. To je logičan sled događaja u mojim godinama, jer ja ipak imam trideset dve.

Niste bili nimalo srećni kad ste ušli u tridesete?

– Teško prihvatam prolaznost vremena i godine. Moraću da to pod hitno promenim. Živimo u vremenu u kome je sve prolazno i usputno, počevši od nas. Uključim televizor i vidim `Srećne ljude`. Pomislim da će uskoro biti i repriza `Vojne akademije`, a ja od toga neću imati ništa, jer o tantijemama nema ni govora. Tu se vraćamo na priču o produkciji. Moraš da radiš nešto što je tvoje da bi to dobilo smisao. Od tapšanja po ramenu i starih honorara neće se hraniti deca jednog dana.

Kada dođu deca, da li ćete ih učiti da budu iskreni ili ne? To vas pitam zato što ste svojevremeno rekli da ste ponosni što ste iskreni, ali da vas upravo ta vaša osobina najviše iritira.

– Vaspitavan sam da je to ljudska vrednost, a u realnom svetu ona je prava stigma. Kad god kažete svoje mišljenje, `dobijete po nosu`, jer uvek postoji neko kome ono ne odgovara. Što se dece tiče, ne znam kako se danas vaspitavaju. Stvarno ne znam kako možete nekoga učiti da bude dobar čovek, a da ipak opstane. Moj krug prijatelja godinama je, svesno, bitno smanjen. Mogu da uživam samo u vremenu koje provodim s finim, kulturnim, obrazovanim, vaspitanim ljudima. Kad zaključim da je lepo vaspitanje otežavajuća okolnost u današnje vreme, a to činim često, majka mi kaže: `Boki, ono uvek na kraju ispliva na videlo`. E, isplivalo je kod tih pet ljudi koje smatram pravim prijateljima, s kojima mogu da se čujem i vidim u pola dana i u pola noći.

Šta vas najčešće pitaju roditelji?

– Da li dolazim kući na ručak? Kad god mogu, ručam kod kuće, zbog nekoliko razloga. Jedan je što `mama kuva najbolje`, drugi je što mi je tako najkomfornije. Jedino mi je drago kad ne dođem na ručak zato što imam mnogo obaveza, jer je to u mojoj profesiji veoma dobro.

Da li je hrana, još uvek, jedna od retkih stvari oko kojih se vi i Anđela ne slažete?

– Sporan je tajming, jer ja mogu da jedem uvek, a ona samo u određeno vreme, pa na kraju jedem i kad sam gladan i kad se njoj jede. Srećom, trenutno genetika radi za mene, ali neće tako biti doveka.

Jednom prilikom, pričajući o svom odlasku u Grčku posle jedanaestogodišnje pauze, rekli ste da vam je mnogo značilo što je u tim trenucima kraj vas bila Anđela. Zašto je to putovanje bilo tako dramatično kada iz Grčke nosite lepe uspomene na detinjstvo?

– Osećao sam da na taj put ne mogu da idem bez nekoga ko će mi biti apsolutna podrška, jer mi je teško padala i sama pomisao da ponovo odem u Grčku. Psiholozi s kojima sam pričao kažu da je izmeštanje deteta iz neke sredine jedan od najjačih udara na njegovu psihu, a ja sam bio izmešten dva puta – kad je moja porodica došla u Solun i kad smo iz njega otišli. Iz Grčke smo se vratili zato što sam želeo da se bavim ovom profesijom. Sam sam bio odgovoran što sam, posle mnogo vremena i sredstava uloženih u moje obrazovanje u američkoj školi, odabrao nesigurnu budućnost.