Glumac Aleksandar Radojičić ovih dana vredno radi na nekoliko novih projekata, i mada je srećan što ćemo ga uskoro gledati u domaćoj seriji, žali što ne stiže da provodi više vremena sa ćerkom Ajom i što mnoge stvari u vezi s manekenkom Svetlanom – Cecom Živojinović uzima zdravo za gotovo...
Ako su oči zaista ogledalo duše, glumca Aleksandra Radojičića (30) upoznali smo kada je skinuo naočare. A i osmeh ga nekako odaje. I pre prvog postavljenog pitanja saznali smo da je popularni Beograđanin trenutno srećan i ostvaren čovek, a sve što će kasnije izgovoriti samo potvrđuje prikazanu sliku. Aleksandar je veoma uzbuđen dok govori o novim profesionalnim koracima koje ovih dana pravi, snima novu seriju Dragana Bjelogrlića „Žigosani u reketu“, a nedavno se vratio iz Rusije, gde je bio angažovan na setu filma „Balkanska međa“, čiji je koproducent naš Miloš Biković. U zavisnosti od date teme, njegove oči menjaju boju, ali najtoplije su dok priča o šestogodišnjoj ćerki Aji, koja je centar njegovog sveta, ali i o svojoj devojci, manekenki Svetlani – Ceci Živojinović, koja poznaje najskriveniju stranu njegove ličnosti. Neka posebna nijansa pojavljuje se i kada ga vraćamo u detinjstvo, s molbom da se priseti svojih glumačkih početaka i otkrije nam da li su se njegovi dečački snovi danas zaista ostvarili. Mada njegove oči taj odgovor već pružaju.
– Gluma je kroz čitavo detinjstvo bila moj svet mašte. Pomogla mi je u odrastanju, u građenju moje ličnosti, prevazilaženju stida i drugih barijera. Nisam iz porodice koja je imala previše novca, pa sam i časove glume, koji su bili veoma skupi, pohađao periodično. Već u srednjoj školi, počeo sam da razmišljam i o drugim stvarima. Jesam bio posvećen sportu, ali znao sam da neću biti fudbaler. Upisao sam Pravni fakultet, ali sam uporedo, na nagovor kolega iz školice glume, otišao i na prijemni na Fakultet dramskih umetnosti. Kada sam video da sam ga položio, bio sam presrećan i shvatio sam da moja ljubav prema glumi i dalje postoji, da verovatno nikada nije ni nestala.
Šta su vam rekli roditelji kada ste „otišli u glumce“?
- Uvek su me podržavali u mojim izborima i rekli su mi da za Pravni fakultet ima vremena i naredne godine. Stoga sam iskoristio šansu, mada se sećam da ta prva godina studija na FDU nije išla kao po loju. Trebalo mi je vremena da se adaptiram na uslove rada i čitavo okruženje. Od druge godine sve je bilo mnogo lakše.
Ako uopšte postoje prednosti toga što ne živite sa svojim detetom, smatrate li da zbog toga možete više da se fokusirate na posao?
- Sve može da se postigne. Prvih godinu dana od rođenja deteta život vam se menja, određujete prioritete i pravite žrtve. Ipak, ukoliko su roditelji razumni i umeju da se dogovore, sve ostalo je lako. Da ja danas i živim sa svojim detetom, to ne znači da bih manje uživao u životu. Pitanje je šta podrazumevate pod uživanjem. Nekome je to kada ima slobodu da izlazi i spava do kada hoće, a nekome je uživanje baš kada je sa svojim detetom. Ja u životu uživam svakog dana.
Nedavno ste bili nekoliko dana sa Ajom na Zlatiboru, da li ste zadovoljni količinom vremena koje provodite zajedno?
Odgovor na ovo pitanje kao i kompletan intervju pročitajte u novom broju magazina Story koji je u prodaji do 4.septembra...
