Kada smo u martu pričali s glumcem Milošem Bikovićem (30), rekao je da smo film, kakav je “Južni vetar”, dugo čekali. Šta ga čini toliko posebnim, prvo će saznati oni koji će 25. avgusta biti u Nišu, na Festivalu glumačkih ostvarenja. “Južni vetar” će otvoriti tu cenjenu filmsku manifestaciju, a beogradska premijera je zakazana za 14. novembar. Miloš, koji tumači glavnu ulogu, na pitanje zbog čega misli da treba da obavezno pogledamo taj film, odgovara:
– Počeo bih sa: Bogdan Diklić, Aleksandar Berček, Dragan Bjelogrlić, Žika Todorović, Nebojša Glogovac... Zbog odličnih glumaca, vrcavih dijaloga, dinamične radnje i zbog toga što film govori o našoj stvarnosti bez ulepšavanja, o brutalnom svetu kriminala. Veliko hvala reditelju Milošu Avramoviću što je ,,izgurao” ovaj film, a spremao ga je osam godina.
Devedesetih godina, kad je smeštena radnja filma, vi ste bili dečak. U kakvom sećanju vam je taj period?
– Prva asocijacija je neizvesnost. Rastao sam na Karaburmi, što se nije mnogo razlikovalo od odrastanja u Mirijevu ili bilo kom drugom ,,problematičnom kraju’’. Imao sam više dodira s nasiljem nego s kriminalom, ali ne u prevelikoj meri. Nekako me je Bog od toga sačuvao. Na Karaburmi se ginulo za par patika. Devedesete su bile zaista ,,vesele’’ – inflacija, ratovi, bombardovanje, kriminal. Verovatno nismo svesni da smo, kao generacija, kolektivno ,,obeleženi’’.
Pre nekoliko meseci rekli ste da vrlo malo spavate, jer je to jedini način da završite silne obaveze. Da li je tako i sada kad se većina ljudi odmara?
– Uhvatim po pet dana odmora mesečno, ali zato nemam vikende. Volim svoj posao, ali osećam da me troši. Na odmoru ne mogu da budem duže od tri nedelje. Uhvati me nemir, moram nešto da radim.
Story: Da li je nekoliko dana, provedenih prošle nedelje u Portorožu, vaš kompletan odmor i kakvi su utisci?
– Do kraja ove godine imam još mnogo posla, pa ne verujem da ću stići da opet odem na odmor pre decembra. Na mene je najlepši utisak ostavio Piran. Portorož je turističko mesto, stoga je i manje autentičan.
Story: Za koja zadovoljstva vam stalno nedostaje vreme?
– Mali fudbal, trening i gledanje filmova.
Kad iz Rusije dođete u Beograd, šta obavezno uradite, za koga morate da nađete vreme?
– U Beograd dođem kad imam slobodne dane. Onda se toliko umorim nadoknađujući propušteni život da jedva čekam da se vratim na posao da se malo odmorim.
Početkom godine ste, u jednom intervjuu, na pitanje šta biste ovde promenili, rekli “da ljudi ne ogovaraju jedni druge i da se na Twitteru pojavi zdrava atmosfera”. Kako ste se setili baš ogovaranja?
– Zato što je ogovaranje mnogo otrovnija pojava nego što se čini. To je kao zmija u kući. Stalno je tu negde, uvek iza leđa i pravi užasnu atmosferu. Hoćeš da skupiš vino u ćup, ali kroz neprimetnu rupicu sve iscuri. Ljudi su nezadovoljni, ne vide perspektivu, a ne staraju se da je sami stvore. Onda „pljuju” druge. Postalo je kul da budeš ciničan, jer ti to daje iluziju da si iznad njh zato što ih kritikuješ. Ogovaranje je rušilo kraljeve i carstva, a sprovodili su ga mali ljudi, tačnije pacovi. Kod nas se ta pojava sistemski pothranjuje kroz žutu štampu i još žuću televiziju. Umesto da učimo ljude kroz medije kako da postepeno postanu svesniji i bolji, mi im puštamo program u kojem mentalno retardirane osobe, loše režirano i još gore odglumljeno, psihički maltretiraju jedni druge. Devojčica od dvanaest godina to gleda, taj model ponašanja joj ulazi u podsvest. Ona raste. Na sve to je nakalemljen potrošački mentalitet sa Zapada, koji od čoveka zahteva da sad i odmah nađe sreću kroz materijalne stvari. Ali, eto, nije sve tako crno, imamo sportiste i matematičare, IT sektor se razvija, prisutan je taj naš duh, humor i dobrota, pa iako je sve naopako, ipak jedni drugima pomognemo nekim sitnim dobrim delom u toku dana. Verujem da će nas to spasti.
U jednoj televizijskoj emisiji napravili ste vrlo zanimljivu analizu žena u Rusiji. Podelili ste ih u tri grupe – “domaćice” koje bi da se udaju, silikonske “vesele” devojke koje bi ili da se udaju ili da nađu sponzora i samostalne, poslovne žene. Da li se pojavila neka nova “vrsta”?
– Te tri kategorije ne obuhvataju sve žene u Rusiji, već su to najdominantnije pojave. Rusija je najveća zemlja na svetu, ne može se lako ,,ugurati’’ u definiciju, pa samim tim ni Ruskinje nije lako definisati. Postoje duhovite i lucidne žene kao što je Simonjanova, direktorka televizijske mreže Russia Today. Genijalni pojedinci su toliko genijalni da je teško od te genijalnosti videti odakle su, ali nisu došli do genijalnosti odbacujući svoj nacionalni kod, nego nadograđujući ga.
Pričali ste i da je kod njih, zbog veoma izražene brojčane nadmoćnosti žena, takmičenje za muškarca vrlo intenzivno, te da oni gotovo i da ne moraju da prilaze ženama, jer to čine one. Kako vam deluje takva, uslovno rečeno, promena uloga?
– Neprirodno. Čovek je sastavljen od materije, pa se povinuje istim zakonima kao i materija. Na toploti se širi, na hladnoći sužava. Psihološki gledano, u povoljnim uslovima čovek vrši ekspanziju, u nepovoljnim čovek (ili narod) se smanjuje. Ako su uslovi suviše povoljni, raširi se do mere gubljenja čvrstine. Kad imate previše žena i pažnje, postanete razmaženi.
Budući da ste filmska zvezda, vi pogotovo ne morate da prilazite devojkama?
– Meni je lakše da se upoznam s devojkom, jer pod uslovom da zna ko sam, vrlo je jasno da joj neću nauditi u banalnom smislu. Može da se oseća opušteno i upusti sa mnom u razgovor, ali to ne znači da mogu da budem kreten, jer ako je devojka pametna – a valjda mi takva samo može biti zanimljiva – neće joj biti interesantno da bude sa mnom zato što sam popularan. Dakle, moram da posedujem i neku mušku, odnosno ljudsku vrednost. Tu se moje prednosti kao glumca završavaju. Znači, traju deset sekundi posle upoznavanja.
Zanimljivo je da vas ovde doživljavaju kao privlačnog, ali distanciranog ili privlačnog, a tradicionalnog. Da li svoje poglede na muško-ženske odnose smatrate tradiconalnim?
– Smatram ih prirodnim. U Rusiji me doživljavaju drugačije nego ovde.
Uskoro ćete ponovo, pred kamerama, biti sa bivšom devojkom Aglajom Tarasovom. Za promociju filma “Mezimica” to će biti odlično, a za vas?
– Mi smo ostali kolege. Ona je odlična glumica i mislim da će uskoro napraviti uspeh na međunarodnoj sceni. Ja sam je preporučio za taj film, a biću i njegov koproducent.
Znamo da ne volite pitanja o ljubavnom žiovotu, ali svi koji budu čitali ovaj intervju očekivaće da vas pitamo da li ste sada u emotivnoj vezi?
– I ja ću odgovoriti kao što uvek odgovoram na takva pitanja. Osim zadovoljenja primitivne znatiželje, šta ćemo dobiti odgovorom na ovo pitanje? Primitivna znatiželja ne znači da je neko, u ovom slučaju naš čitalac, primitivan, ona postoji kod svih ljudi, i kod mene. Trudim se da se s njom borim, ne da je pothranjujem. Ali, primitivna znatiželja razlikuje se od plemenite zato što primitivna ne doprinosi čovekovom razvoju, a plemenita ga navodi da sazna nešto novo, što će doprineti kvalitetu njegovog života.
Postoji li nešto o čemu maštate?
– Želim da režiram film, ali još je rano za to.
