Boško Jakovljević: Uvek sam STRASNO VOLEO!

Neposredno pošto je proslavio 49. rođendan, voditelj i dizajner Boško Jakovljević otkrio nam je najvažnije lekcije koje je savladao zahvaljujući životnom iskustvu, da nije imao mnogo ljubavi, ali da su sve ostavile trag, kao i da uvek ima plan B...

U proleće 2011. godine, u intervjuu za „Story“, voditelj i dizajner Boško Jakovljević rekao je: „Dvadesete su mi donele snagu, veru u neprolaznost, buntovništvo, želju za transformacijom i eksperimentisanjem, a tridesete rutinu, ambiciju, kompetitivnost. Četrdesete mi daju prihvatanje sebe onakvim kakav konačno jesam i pronalaženje sigurnosti u zadovoljstvu samim sobom, u onom što imam i u onima koje imam oko sebe”. Podsećajući Boška na te reči, započeli smo “rođendanski intervju”, kako smo ga u šali nazvali, jer smo razgovarali tri dana posle njegovog 49. rođendana.

– Ovo mi zvuči kao da sam u tom trenutku bio sklon analizama i sabiranju rezultata. I sada mislim da su mi četrdesete pružile sigurnost, potpuno sam svoj na svome. Godine su mi donele životno zadovoljstvo. Naravno, ovo vreme čini nas nesigurnim, pa se pitamo “da li je to sve” i “postoji li još nešto”, ali mislim da mi sav trud i sve što sam do sada uradio daju mogućnost da se dalje razvijam, pa čak i da sebi dozvolim neke potpuno nove želje.

Kakve su sada vaše želje?

– Nemam pojma, ali otkriću ih. Odluke ne donosim baš racionalno, već veliku ulogu imaju emocije. U naletu emocija koje čekam, ko zna šta ću smisliti.

Da li je bar deo vaših misli usmeren ka televiziji?

– Zasad je to po strani, jer je na svim televizijama zavladala čudna preraspodela karata i kad je reč o ljudima, čast izuzecima, i programski. Na ceni su rijaliti programi i dnevna politika, a ja sam, u televizijskom smislu, čovek zabave i lajfstajla. Interesuju me muzika, film, pozorište, moda, jer to najbolje poznajem. Istini za volju, u ovoj bitki s “piplmetar-vetrenjačama” dobro je znati kada treba časno izgubiti.

Da li postoje trenuci kada vas, pre svega mentalno, “pritisnu” godine?

– Još uvek ne osećam pritisak, ali u nekim prelomnim godinama shvatite da više ne ličite na generaciju ispred sebe. Kada ste u skladu sa sobom, jasno vam je da neke situacije više nisu za vas, ali ćete, ako ste živeli punim plućima, lako sami sebi reći – to me sada ne zanima. U tom smislu postoje neke naznake, ali se zato pojavljuju novi znakovi pored puta koji me vode ka nekim drugim stvarima.

Znači li to da će vas Mikonos i Ibica ovog leta uzaludno očekivati?

– Ne, ali sada ih posećujem na drugi način, a ne kažem ni da će oni zauvek ostati nešto što me privlači. Možda me taj nalet nečeg drugog odvede drugde. I danas smatram da su to najbolja mesta za provod, a upoznao sam ih u svojim najboljim i najzahtevnijim godinama u tom smislu. Vremenom se i uživanja menjaju, ali kao što kad jednom naučiš da voziš bicikl to nikad ne zaboraviš, tako i sada umem da se provodim kao nekad, samo što mi to više nije prioritet.

Verovatno na to utiče činjenica da imate mnogo posla?

– Ako stalno radite više stvari, da ni od koga ne biste zavisili, posla uvek ima, hvala bogu. Roditelji su me naučili da racionalno razmišljam, što je podrazumevalo da vodim računa kako i koliko radim, i da li će tako biti i posle određenog vremena. Teško bih sebi dozvolio da nemam plan B.

Čini se da nikad, pa ni u vreme najveće popularnosti, nije postojala opasnost da ćete preći granice, jer vas je “čuvalo” lepo vaspitanje i urođena obazrivost.

– Da sam profesor, učio bih decu da treba da što više znaju i žele, nastojao da im usadim odgovornost i prema samima sebi i prema ljudima koji su oko njih. Kad postoji osećaj da nekoga ne želiš “da obrukaš”, u smislu da pređeš granicu, uvek ćeš znati kako i šta treba da radiš. Ne kažem da kroz život treba ići plašljivo, naprotiv, treba biti i buntovnik, i koračati ispred vremena, i ispunjavati svoje želje, ali zna se šta je “mera čoveka”.

Pretpostavljam da tome učite i decu vaše sestre, s kojom provodite mnogo vremena.

– Osmogodišnja Lara odavno je savladala prve “lekcije”, a četvorogodišnji Luka polako ih uči. Naravno, ta vrsta znanja ne stiče se tako što ti neko priča “treba ovako ili onako”, već suživotom – mom s njima i njihovim s roditeljima, sa mnom, bakom, kao i našom međusobnom komunikacijom. Oni sve vide i sve “upijaju”. Kad vide kako se mi odnosimo jedni prema drugima, tako će i oni.

Da li ste, vremenom, počeli da se više ili manje nervirate zbog drugih ljudi?

– Najviše sam se nervirao dok sam bio u nekim okruženjima, a ništa u njima nisam mogao da promenim. Sada, kada sam uspeo da sebe izmestim iz svih tih sredina, ni zbog koga se ne nerviram. U principu, sve mogu da razumem, samo nešto prihvatam, a nešto ne. Tokom pređašnjeg posla naučio sam da je teško s ljudima, pa zato kažem – hvala bogu što sam sada tu gde sam.

S kakvim osećajem gledate svoje snimke ili fotografije od pre dvadeset godina?

– Sa znatiželjom. Pažnju obično usmerim na ljude s kojima sam se fotografisao i prisetim se šta se u tom trenutku dešavalo. I tada sam mnogo radio, pa sam zato dosta toga zaboravio, a nemam čak ni neke važne snimke. Iza mene je četrnaest velikih televizijskih formata, a ništa snimljeno nisam sačuvao, ali nije ni bitno, jer uvek nešto ostane. Verujem da je i ovo što sad radim, a što je očigledno dobro, delom rezultat onoga što sam naučio na televiziji, ali i u manekenstvu.

Pre dve godine, kad ste pričali o ljubavima, rekli ste: “Nije ih bilo mnogo i uvek su bile prave rakovske. Ta izuzetna emotivnost nije nešto čime se treba hvaliti, već činjenica. Možda bi mi bilo bolje sa manje strasti, jer je život tada jednostavniji”. Postoji li sada neka “prava rakovska” ljubav?

– U mom životu uvek postoji ljubav, bilo kao aktivan činilac, bilo kao sećanje na nju. Nisam imao mnogo ljubavi ili, bolje je reći, bilo ih je malo, ali je svaka od njih bila značajna i vredna sve one ikonografije koju takvi životni zapleti nose. „Prosečne“ ljubavi zaista su bolje za život, jer je s njima kao i sa začinima – kada je jedan veoma jak, ne ostavi vam mogućnost da uživate u lepotama drugih. Ipak, samo velike ljubavi nose nauk i neizbrisiva sećanja, a šta je život bez toga?