Vasil Hadžimanov: Ćerka uskoro napušta Srbiju

Jedan od naših najboljih muzičara Vasil Hadžimanov govori o tome koje su prednosti toga što mu je supruga Nataša već dve decenije menadžer, kako su njih dvoje vaspitavali naslednicu Martu, ali i da se nikada nije pokajao što se vratio iz Amerike u Beograd...

Austrija, Nemačka, Bugarska, pa dan u Beogradu, a onda Slovenija. Tako je krajem juna i početkom jula izgledao raspored Vasila Hadžimanova (45), jednog od naših najcenjenijih muzičara, koji nam je ispričao da ga tokom celog leta čekaju divni koncerti što s njegovim bendom, što s muzičarima s kojima često radi i čiju muziku izuzetno ceni. Neko bi rekao da je toliko angažovan zato što je pre nekoliko nedelja objavio svoj sedmi album „Lines in Sand“, ali nam Vasil kaže da je tako i inače, objašnjavajući to činjenicom da će uskoro proslaviti tridesetogodišnjicu rada. Na konstataciju da to što nam govori potvrđuje da i ovde može da se živi od džez muzike, odgovorio je:

– Ako ćemo da budemo iskreni, moramo reći da sviram različite žanrove, a oni se u devedeset posto slučajeva oslanjaju na džez muziku. Uz to, bavim se komponovanjem i profesurom, pa kad se svi ti angažmani skupe, može da se živi. Da sam isključivo džez pijanista, mislim da ne bih mogao da platim račune od zarade. Istina je da sam jedan od retkih primera koji je svojom upornošću i beskompromisnim stavom uspeo da i u ovom okruženju, koje ne inspiriše na kulturno delovanje, uspeo da ostvarim karijeru svirajući samo umetničku muziku, naravno uz pomoć saradnika i supruge, koja mi je menadžer.

Između brojnih gostovanja po Evropi, nalazi se festival „Arlemm“, koji se održava u Arilju. Kako odlučujete gde ćete se pojaviti?

– Već sam bio u Arilju s Miškom Plavim, a ovog puta ću nastupiti s Biserom Veletanlić. Festival je veoma lep, inicijativa mi se dopada, a organizatori su vrlo pažljivi i profesionalni. Ove godine će biti omogućen prenos dešavanja sa ARLEMM-a 2018, uživo putem Telenor mreže. Svi koji požele, gde god da se nalaze, moći će da uživaju u koncertima i ostalim sadržajima ove manifestacije. Radujem se tom gostovanju. 

Da li vas česta putovanja podmlađuju ili umaraju?

– Već toliko dugo radim pa ne mogu da kažem kako skačem od sreće kad treba da putujem negde dvanaest sati, ali u celoj toj priči najlepše je vreme koje s bendom provodim u autu. Mi smo zasita dobra ekipa, pa nam ta putovanja i danas deluju kao ekskurzija. Kad sam sam u avionu, ume da bude deprimirajuće.

Šta je najbolje kad je supruga menadžer i to već dvadeeset godina?

– Ovo je ozbiljna profesija koja nema veze s time što smo Nataša i ja u braku. Jednostavno, taj posao treba znati, a Nataša je odavno „ispekla zanat“. Imam sreće što je sjajna kao menadžer, jer da nije tako, od toga što smo u braku, posmatrano u domenu posla, ne bi bilo nikakve vajde.

Pomenuli ste trideset godina karijere, a nedavno vam je bio četrdeset peti rođendan. Kad vas čovek pogleda, nema utisak da su iza vas takvi jubileji.

- I meni to zvuči prilično nadrealno. Kad počnu da se broje decenije, imaš utisak da si dugo na ovoj planeti, a u stvari vreme brzo prolazi. I muzika i moj karakter i dalje u meni čuvaju ono dete. Jednostavno rečeno, ne osećam se „matoro“. Imam utisak da minimum mogu još toliko.

Sarađujete i sa ćerkom Martom, koja ima osamnaest godina, i s roditeljima – Senkom Veletanlić i Zafirom Hadžimanovim, i s tetkom Biserom Veletanlić. Kad spojite privatne i poslovne utiske, da li se bolje razumete s mlađom ili starijom generacijom?

– Imam zajedničkih tačaka i s jednima i s drugima, ali bi veći jaz trebalo da bude između nas i naše ćerke, pre svega zbog brzine informacija i tehnološkog razvitka cele planete, koja menja svoj izgled u svakom smislu. Međutim, s Martom imamo odličan odnos i skroz se razumemo, a ona i nije tipičan predstavnik „milenijalaca“. S druge strane, s roditeljima imam mnogo toga zajedničkog, jer i dalje negujem „staru školu“ i u pogledu odnosa prema poslu, i prema kulturi i drugim ljudskim bićima. Upravo to je s novim sistemom vrednosti otišlo dođavola.

Kada ste prošli put pričali za naš list, rekli ste da vam je s Martom uvek bilo lako, prvo zato što je bila dobra beba, pa fina devojčica, zatim tinejdžerka koja nije zadavala brige. Da li ste jednostavno imali sreće ili ste vi i Nataša uložili mnogo truda?

– Mnogo zavisi od roditelja i okruženja, ali i od toga u kojoj meri dete ima svoj stav, što je i najbitnije, jer roditelj može da priča svoju priču ukrug, bez ikakvog efekta, ako ono nije razvilo svoj stav prema svemu što ga okružuje, od autoriteta pa nadalje. Bitno je da sve to preispituje i donosi svoje zaključke. Bez toga teško da roditelji nešto mogu da promene. S jedne strane, mi imamo sreće, a s druge, uradili smo nešto dobro.

Često vam se postavlja pitanje da li ste se pokajali što niste ostali u Americi, gde ste svojevremeno živeli. Da li je i danas odgovor negativan?

– I dalje nemam želju da živim bilo gde van Srbije. Možda zvuči čudno, s obzirom na to da nam 40.000 ljudi godišnje ode u potrazi za boljom budućnošću, ali ja sam odavno rešio da živim u Beogradu. Zato činim sve što mogu da ovde napravim uslove „kao negde tamo“. Tako se ponašam, tako se odnosim prema poslu, kolegama i svemu oko mene, čak i kad je to poprilično teško.

Kako ćete reagovati ako Marta bude jedna od tih 40.000?

– Kako stvari stoje, otići će u beli svet, bar na školovanje, a posle ćemo videti. Odluka je njena, a mi možemo da joj pomognemo, da je usmerimo, da joj pružimo finansijsku podršku i sve drugo što može da učini roditelj za svoje dete. Vaspitana je da razmišlja svojom glavom i sama donosi odluke. Uostalom, i ja sam tako vaspitan, tako sam odlučivao i nisam se pokajao.