Maja Nikolić: Kako sam sačuvala brak

U susret jubileju, dve decenije ljubavi sa suprugom Aleksandrom, s kojim ima troje dece, lepa novinarka otkrila je iz svog ugla šta je potrebno da bi jedan odnos opstao uprkos izazovima i da ne veruje u pravu ljubav lišenu ljubomore...

Statistički podaci govore da se svaki četvrti brak okonča, magazini stalno donose priče o razvodima – nekad burnim, nekad “prijateljskim”, razgovori s prijateljima i kolegama skoro da se ne završe bez rečenice: “Jesi li čula da oni više nisu zajedno?”. Neko će sada reći da statistika nije “Sveto pismo” i da mediji vole bombastične priče, ali ne može se poreći činjenica da se ljudi sve brže i lakše odlučuju da svako krene svojim putem. Upravo zbog toga, poželeli smo da uradimo nešto drugačiju priču. Nismo hteli da govorimo o još jednom propalom pokušaju da se “zakrpi” nečiji brak, o tome ko je kriv, o razočaranju i gubljenju vere u ljubav. Naprotiv, hteli smo da razgovaramo s nekim ko ima brak kakav većina žena priželjkuje. Čim smo to pomenuli, pomislili smo na Maju Nikolić, jedno od naših najpoznatijih i najvoljenijih TV lica.

Kad sve navedeno čujete, da li pomislite da ste Aleksandar i vi imali sreće što tako dobro funkcionišete ili da ste bračni sklad brižljivo gradili?

– Mislim da smo imali sreće da se upoznamo i prepoznamo. Za naš brak nije bio potreban neki naročit trud da bi ovako funkcionisao. S nekim se upoznaš, prvi momenti su divni, počnete da zajedno živite, fantastično vam je... Sve je to bilo prelepo, jer je on čovek u kog sam bila beskrajno zaljubljena, ali me je potpuno “kupio” u momentu kada je stigla naša Tea. Osvojio me je bezrezervnom podrškom koju mi je pružio. Uvek je želeo da ispoljim sve svoje mogućnosti, govorio – ti to možeš, idi, radi, probaj. Naravno, i ja se trudim da budem takva. Kad imate dvoje ljudi koji stvarno nastoje da njihovom partneru bude dobro, da ga stave na važno mesto, a pritom ne zanemaruju sebe, ta veza ili brak idu onako kako treba. Nisam žena koja bi “pala” na neke romantične izjave. Rečenice koje nisu potkrepljene delima ne znače mi ništa. Krajem jula biće dvadeset godina kako smo zajedno. Moj suprug učinio je toliko neverovatnih dela da ne bih mogla ni da ih nabrojim.

U kojim situacijama vam je podrška o kojoj govorite bila najdragocenija?

– Kad su deca bila mala, pitala sam se kako ću ih odgajati i raditi svoj posao. Okupirani ste pelenama, bočicama, bebinim plačem… S druge strane, “čačka” vas vaše profesionalno biće, kao i to što vidite da klizite u model žene kakva ne želite da budete. Moj muž bio je vrlo odlučan – ti idi da radiš, a naći ćemo način da sve ostalo rešimo. Da on nije bio takav, ne bih se usudila da se vratim u Jutarnji program kad je Tia imala samo dva i po meseca. Međutim, kada danas racionalno pogledam, jasno mi je koliko je njoj mogla da nedostaje mama tri dana u nedelji po nekoliko sati. Objektivno – nimalo, ali ja sam u tim trenucima bila veoma nesigurna.

Kada ste bili blizu dvanaeste godišnjice braka, rekli ste: “Obožavam svog muža. Ljubav mora da se čuva i to je tako.” Kako se ona čuva?

– Važnim stvarima treba pridavati najviše pažnje. Svako o porodici i braku razmišlja na drugačiji način i to je prirodno. Kod mene su oni ubedljivo na prvom mestu, a ukoliko tako postavljate stvari, onda je najnormalnije da u njih najviše ulažete i da ih čuvate. Ne mogu ni da zamislim da bude drugačije.

Sigurno je da svaki par ima nesporazuma, “varnica”... Da li odmah reagujete kada vam se nešto ne dopadne?

– Duboko verujem u moć razgovora, a kod nas se pokazalo da je to ispravan pristup. Uvek o svemu možemo da pričamo. Nekada ćemo se složiti da se ne slažemo, ali ništa nećemo gurnuti ispod tepiha. Sve što je sklonjeno i “zavučeno”, kasnije može da izroni kao eventualni problem. U tu jednačinu treba ubaciti i činjenicu da smo se upoznali i porodicu stvorili kao zreli ljudi. Kad sam dobila Teu imala sam 28, a Tiu sa 35 godina, dok je Aleksandar imao 37 kada se Tea rodila. Mislim da smo već bili u godinama kada smo vrlo dobro znali šta želimo od života. Nismo se opterećivali bilo kakvim “igricama” i taktikama. U tom slučaju, stvari se vrlo lako uklapaju. Jedino se bojim da me ovim intervjuom ne ureknete. Šalu na stranu, osećam malu neprijatnost kad o ovim stvarima pričam na ovaj način. Nije sujeverje, ali ne bih volela da isprovociram kosmos.

Postoji li “recept” zahvaljujući kom jedan nesporazum neće povući drugi?

– Uvek bih rekla – razgovarajte, a ako prvi razgovor nije urodio plodom, preporučila bih još jedan, pa još jedan... Međutim, postoje situacije i odnosi za koje nema rešenja. Tada treba razmišljati o drugim opcijama, jer zaista ne verujem u ostajanje u braku ili vezi u kojoj niste srećni i ispunjeni. Mislim da svi treba da težimo ka tome da budemo srećni, zadovoljni, poštovani i voljeni. Ukoliko toga nema, ne vidim svrhu braka.

Kako se ponašate kada se naljutite?

– Verovatno bi ovaj razgovor bio zanimljiviji da pričate s nekim mlađim, u kraćoj vezi, gde mnogo toga tek treba da dođe na svoje mesto. Sve što je važno u životu mi smo odavno rešili. Kod nas su nervoze banalne, na nivou “otišla si u tržni centar, a nisi ponela moj sako na hemijsko čišćenje”.

Šta mislite, u kojoj meri bračnom skladu doprinose roditelji supružnika?

– Moja je velika sreća što je Saletova mama divna žena. Ona je istinsko bogatstvo za našu porodicu. U njoj moja deca imaju baku kakva se samo poželeti može. Mnogo nam je pomogla tokom svih ovih godina, a od samog početka naše veze divno me je prihvatila. Ovo zvuči tako da bi moja mama mogla da se naljuti, ali sada govorimo o svekrvama i taštama.

I vi i Aleksandar veoma dobro izgledate. Da li je ta vizuelna ravnoteža eliminisala ljubomoru?

– Mislim da je veći uticaj imalo to što se ni Sale ni ja ne ponašamo tako da bismo izazivali ljubomoru. Vrlo svesno ne ulazim u situacije koje bi mogle dovesti do takvog rezultata, a pretpostavljam da to čini i on. Inače, ne verujem u pravu ljubav lišenu ljubomore. Kad bi tako bilo, značilo bi da mi taj neko nije baš mnogo važan. Veoma dugo nisam imala takve emocije, jer naš brod plovi mirnim vodama.

Ljudi koji se bave bračnim odnosima kažu da su stavovi prema karijerama, deci, novcu, izuzetno bitni za sklad.

– Potpuno se slažem s time, jer ne verujem da par može dobro da funkcioniše ako ona razmišlja na jedan način, a partner na znatno drugačiji. Ukoliko ću ja začas protraćiti novac, a on biti ekstremni štediša, teško ćemo naći zajednički jezik. U tom slučaju sukobila bih se s njegovom ličnošću, a bitno je i iz kakvog kulturološkog miljea dolazimo, iz kakvih porodica, kakvo nam je kućno vaspitanje. Kada se nađu dve osobe sličnih moralnih načela i vizija onoga što žele za sebe i porodicu koju stvaraju, takva veza ima veće šanse da uspe.

Da li to što su oba partnera uspešna na poslu može da bude otežavajuća okolnost ili donosi određenu dozu samouverenosti koja se reflektuje na sve odnose?

– Sigurna sam da je reč o drugoj opciji. Ne verujem da slab muškarac može da bude srećan sa ženom koja ima karijeru. Svima nama godi da kraj sebe imamo osobu koja je jaka, zadovoljna sobom, profesionalno ispunjena.

Koji je period u vašem braku bio najvažniji, posmatrano u kontekstu stvaranja jedinstva vas i Aleksandra?

– Za Saleta sam se emotivno najviše vezala u momentu kada smo pričali o deci i shvatili da to oboje želimo.

Mnogi misle da su deca kohezioni faktor, ali nije malo ni onih koji tvrde da ona ne mogu da spasu poljuljan brak.

– Deca će vam promeniti život, prioritete, poglede na budućnost, ali ja i danas – dvadeset godina od upoznavanja – obožavam da budem sama sa svojim mužem. Svesno odlazimo sami na put, sami sedimo na terasi i pričamo, idemo u duge šetnje. Mislim da su veoma važni momenti u kojima smo nas dvoje, kao partneri, sami. To ni na koji način ne može da poremeti našu porodicu. Smatram čak da nas to čini boljim roditeljima. Kad smo odlazili na putovanja, bake su ih mazile kako ja nikad to nisam činila, kuvale im sve što požele, a tako je i danas. Ta tri-četiri dana u kući je sve dozvoljeno, pa oni istinski uživaju. Nikad to nisu duga putovanja, ali ništa vas lepše ne “resetuje” od malo dužeg vikenda.

Da li ste vi i suprug usaglašeni kad je reč o vaspitanju?

– Sale je popustljiviji, a deca to koriste. Što su stariji, sve su mudriji i sve bolje uočavaju gde može “lakše da se prođe”. Nema sumnje da im je tata omiljena figura. Eto, i ja sam bila prava tatina ćerka. Nekako mi je logično razvijanje takvog odnosa, pogotovo kod devojčica.

Zanimljivo je što ste jednu priču o braku završili rečima – Aleksandar bi vam sigurno rekao da nisam ispravila nijednu od svojih mana, da sam neviđeno tvrdoglava i da ga uvek prekidam dok govori.

– To bi rekao i danas, a ja sebe uopšte ne doživljavam kao brbljivu osobu, štaviše, mislim da divno slušam. Međutim, on je dvadeset godina ubeđen da ga non-stop prekidam svojim upadicama i dopunjavanjem njegovih rečenica i da sam beskrajno tvrdoglava.

Možda iza svega što ste ispričali stoji vaša konstatacija: “Aleksandar i ja smo ljudi kojima je pisano da budu zajedno. Samo nekoliko dana nakon našeg upoznavanja znala sam da ćemo ostati zajedno. Znala sam da je to ono pravo.”

– Stvarno sam znala. Nijednog momenta nisam sumnjala da neće biti tako. Ne znam da li je i njemu bilo jasno, ali meni jeste, još od samog početka.