Srna Lango: Postoji neko ko ne zna da mi je važan

Glumica Srna Lango otkriva da je u njenom životu prisutan poseban muškarac, ali da nije vreme da se njihova ljubav realizuje te zato radije ostaje sama, da je veoma srećna što su njeni sinovi izrasli u dobre ljude i da se poslednjih godina najbolje relaksira pišući romane

"Više joj priliči ime Bura nego Srna" – komentar je porodičnog prijatelja umetnice Srne Lango (46) koji lepo opisuje njen snažni temperament. Samo naizgled tiha i povučena glumica, majka dva velika sina Alekse i Pavla (18) zapravo je neposredna, surovo iskrena žena uvek otvorena da prodiskutuje o aktuelnim društvenim temama. Prijatelji je opisuju još i kao jaku damu koja poput robota ume da razluči bitno od nebitnog. Mada se s tim opisima ne slaže, priznaje da pripada redu osoba koje ne vole i ne razumeju patetiku. U životu se vodi izrekom "Ko je pao, padu je bio sklon" i svaki problem rešava samostalno. Nema naviku da se žali prijateljicama i ističe da bolne emocije izražava u svojim romanima.

Pored toga što je izvanredna glumica i spisateljica, Srna je kolumnistkinja, a nedavno se oprobala i u ulozi pozorišnog pisca i reditelja. Monodramu "Lov na srne" sama je napisala, režirala i maestralno odigrala u Pozorištu na Slaviji, a uskoro s njom planira da krene na turneju po Srbiji.

Kako ste došli na ideju da potpuno sami uradite monodramu?

– Ovde se ne radi ni o kakvom rasipanju talenata, nego o želji da radim i da se, nakon dužeg vremena, ponovo nađem na sceni. Smislene ponude nisam dobijala, pa je ovo bio najbolji izbor u datom trenutku. I dalje sam glumica koja bi volela da dobije prvo poziv, a zatim i scenario sa ulogom koja će nakon prvog čitanja u meni izazvati oduševljenje. Međutim, to ne se ne dešava, pa sam odlučila da sama uradim komad, što se ispostavilo kao dobar potez.

Napomenuli ste da ste inspiraciju za svoja dva romana "Gladna godina" i "Zemljo moja pređi na drugoga" pronašli u sopstvenim problemima i nedoumicama. Odakle vam inspiracija za komediju u kojoj nema teških tema?

– Da bi čovek došao do smeha preko duhovitosti, nužno je da poseduje neki problem. Monodrama "Lov na srne" diskutuje o životnim preprekama koje sputavaju sve ljude, bez izuzetka. Govori o tome koliko smo smešni u pokušaju da analiziramo i planiramo svoj život koji se događa često mimo naše volje. Drago mi je što mi je publika poverovala i što se donekele poistovetila sa mnom. Mislim da su svi očekivali da ću na sceni predstaviti život sa idealnih "Instagram" stranica, međutim, ja sam im priredila zdravu šalu i smeh na sopstveni račun. Najveća satisfakcija bila mi je kada sam videla da su, prethodno umorni od privatnih briga i posla, svojim kućama otišli rasterećeni. Uskoro krećemo s predstavom po Srbiji pa ću videti kakve će me reakcije tamo sačekati.

Plašite li se da negde ljudi neće pozitivno reagovati na vaše šale?

– To mi se već jednom dogodilo u Boru, s potpuno drugom predstavom. Bilo je nas više kolega na sceni i sve vreme tokom izvođenja nas je pratila apsolutna tišina. Nikakve reakcije nismo probudili u ljudima. Sve nas je bolelo od pokušaja da ih bar malo pomerimo. Toliko smo se loše osećali da smo u jednom trenutku, tokom presvlačenja za naredni čin, poželeli da se ne vratimo na scenu. Nakon spuštanja zavese, u totalnoj tišini, otišli smo do garderobe, pa na piće kako bismo se bar malo povratili, i ne sluteći da nas upravo ta ista publika sve vreme čeka ispred pozorišta da nam zahvali na divnoj večeri. Tada sam shvatila da različite osobe drugačije reaguju i ti moraš, iako nije lako, da im daš pravo na to.

Jednom prilikom izjavili ste da ne umete da radite dva posla istovremeno. S obzirom na to da vas očekuje pozorišna turneja, znači li to da ćete pisanje vašeg trećeg romana ostaviti za neki naredni period?

– Iako mukotrpan proces, pisanje je moj lek, tako da ću sigurno u narednom periodu otpočeti i treći roman. Proces krojenja literarnog dela u meni budi želju za samoćom koja mi izuzetno godi. U tim momentima potpuno se povučem u sebe, ali ne zato što ne volim ljude, već zato što smatram da jedino kada se poput mace oližem u ćošku svoje samoće mogu da postanem bolja osoba svojim najbližima.

Pored pisanja i samoće govorili ste da vam je svojevrstan lek i vaša bašta.

– Nažalost, nemam je više. Imala sam divno voće i povrće koje sam sama sadila, zalivala i gajila. Moja deca odrasla su u toj bašti, dočekivali smo prijatelje i rodbinu, ali kako sam ja jedna smešna osoba od zadatka, koja kada se nečega dohvati, potpuno zapostavi sve svoje druge aktivnosti, morala sam da je se okanem. Deca su bila veoma mala, tako da nisam imala pravo na tu vrstu neangažovanja u drugim smerovima.

Vaš mlađi sin krenuo je vašim stopama, čime se bavi stariji Aleksa?

– Prvo je studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu da bi naknadno odlučio da ode na produkciju. Na kraju je i sebi i meni priznao da njega studije ne zanimaju i da želi da se zaposli. Mada sam se dugo bunila i molila ga da ne odustaje tako lako ili da bar zamrzne godinu, doneo je neopozivu odluku kojoj sam ja na kraju dala blagoslov. Sada planira da započne privatni biznis sa svojim ocem.

S obzirom na to da ste Pavla dobili tokom braka s kolegom Irfanom Mensurom, čini se da i nije mogao da izabere drugi poziv.

– Bivši suprug i ja sve smo učinili da ga odgovorimo od glume, jer smo iz iskustva znali koje sve mane ta profesija sa sobom nosi. Nažalost, to nam nije pošlo za rukom. Pavle je već u devetoj godini znao čime hoće da se bavi i niko u toj želji nije mogao da ga pokoleba. Ipak, kada me je obavestio da nema rezervni plan i da će pokušavati da se upiše na Fakultet dramskih umetnosti sve dok ga ne prime, u meni se pojavila doza straha. Već sam ga zamišljala kako kao dekica sa štapom u ruci odlazi na svoj pedeseti pokušaj. S druge strane, koliko god da me je ta njegova konstastacija uplašila, shvatila sam da je njegova želja veća od mog negodovanja, tako da sam odlučila da ga podržim. Na našu radost, upisao je glumu iz prvog pokušaja i sada uspešno završava prvu godinu. Smatram da je u ovoj fazi veoma važno da kao roditelji ne smetate deci i da im dajete savete samo kada vas za njega zamole.

Tražite li vi ponekad savet od njih?

– Da, najčešće od Alekse koji je čovek brze pameti. On je jedan od onih ljudi kojima se divim, jer vrlo uspešno znaju da balansiraju na više koloseka. Prečicom misli i daleko je koncizniji u zaključcima od mene. Budući da sam dežurno uznemirena i stalno u stanju pripravnosti, on je taj koji ume da me umiri i pojednostavi rešenje nekog problema.

Jeste li zadovoljni u kakve su muškarce stasali i kako se ophode prema svojim lepšim polovinama?

– Zadovoljna sam. Obojica pripadaju staroj školi kavaljera koji vrlo nežno doživljavaju ženska bića. Zavodljivo, muški su nastrojeni, cene žene, zaštitnički se odnose prema njima i vrlo su spremni na ulaganje bez očekivanja povratne reakcije.

Kakav je odnos njih dvojice?

– Veoma skladan i lep. Dok Pavle shvata svoju poziciju mlađeg brata, Aleksa se, kao stariji, ponaša vrlo zaštitnički i primećujem da se više raduje bratovljevim uspesima nego sopstvenim. Čuvaju se i vrlo sam mirna po tom pitanju. Verujem da će uvek biti tu jedan za drugoga.

Ostavljate utisak zadovoljne žene. Imate li udvarače?

– Udvaranja ne primećujem. Često mi se dešava da tek kroz nekoliko dana čujem da mi se određeni kavaljer udvarao i kriveći sebe zapitam se kako to nisam primetila. A onda shvatim da ako već to nisam osetila, nije bilo vredno moje pažnje. Iskrena da budem, više volim da čujem ženske komplimente jer su oni iskreniji, direktniji i suroviji. Muškarce je veoma lako zadovoljiti pa su njihovi komentari najčešće komično jednostavni, a nekada i banalni.

Izjavili ste: "Diviću se muškarcu koji me bude zainteresovao.” Kakve osobine bi on trebalo da ima?

– Zahtevna sam i samostalna žena koja veoma slobodno može da živi bez muškarca. Upravo iz tog razloga svakodnevno povećavam svoje kriterijume i gajim velika očekivanja od ljudi u svom okruženju. Priznajem da je vrlo naporno biti sa mnom u vezi i mislim da mi je trenutno najbolje da budem sama.

Znači li to da ne priželjkujete novu ljubav?

– Zaključila sam da meni sada nije vreme za ljubav. Postoji neko ko ne zna koliko mi je važan. Nema razloga da zna jer nam nije vreme. Voleti, a ne očekivati ništa za sebe, to je valjda najviše što možemo. Svakako, najviše što ja mogu.