Naša manekenka Sofija Milošević otkriva kako su je vršnjačka zadirkivanja u detinjstvu dosta oblikovala za kasniji proboj u karijeri, da je zbog posla usadila zdrave navike kojih će se i kasnije sigurno pridržavati i zbog čega je u rodnom gradu najviše doterana
Manekenku Sofiju Milošević (28) uvek treba pozivati putem “Vibera” ili “WhatsAppa”, jer nikad ne znate da li je u Srbiji, Italiji ili Americi, a nije isključeno ni da ju je posao odveo u neki drugi deo sveta. Nekad joj je takav način života bio naporan, a danas se toliko navikla na njega, da čim se malo duže zadrži na nekom mestu, uželi se akcije. U skladu s takvim ritmom lepe Beograđanke, nastala je i ova rubrika. Fotografije su snimljene dok je bila u Los Anđelesu, o editorijalu smo se dogovorile za vreme njenog boravka u Sankt Peterburgu, a razgovarale smo u Beogradu. Pre bilo čega drugog, devojka fudbalera Adema Ljajića ispričala nam je kako je izgledalo samo fotografisanje.
– Dok sam bila u Losa Anđelesu, poželela sam da uradim seriju fotografija sa fotografom s kojim volim da sarađujem jer ispunjava sve moje želje. Slikao me je u “dajneru” koji postoji već godinama, a o brojnim poznatim ličnostima koje su u njega svraćale svedoče fotografije na zidovima. Kad prođete kroz njegova vrata, imate utisak da ste zakoračili u scenografiju nekog starog američkog filma. Radili smo jedne obične večeri, kad je tamo bilo dosta ljudi kojima je bilo zanimljivo da nas posmatraju.
Gledano iz vašeg ugla, šta karakteriše stil žena u Americi, Italiji i Srbiji?
– Naše žene uvek su doterane, čak i kad nemaju mnogo novca, što mi se dopada. Na drugoj strani su Amerikanke koje će na posao otići s nesređenim noktima, a iz kuće će ujutru izaći s mokrom kosom. Kad sam u Njujorku, tu scenu svakodnevno viđam. U Italiji imam utisak da su žene neprimetne, jer su muškarci toliko doterani da su ih zasenili. Iako zbog profesionalne deformacije više zagledam žene, tamo obraćam pažnju na muškarce.
Da li je vaše odevanje uslovljeno gradom u kom se nalazite?
– Uvek se prilagođavam sredini. U Njujorku sam odevena u manekenskom fazonu, što znači da nosim vrlo svedenu garderobu i veoma malo se šminkam. U Italiji se oblačim manje seksi nego ovde. Jednostavno, ono što u nekoj sredini može da deluje pomalo napadno, u drugu se savršeno uklapa. U Beogradu se uvek maksimalno doteram.
U čemu sami sebi izgledate najseksepilnije?
– Zanimljivo mi je što se moj stav razlikuje u zavisnosti od toga da li sam obukla trenerku ili haljinicu. Valjda haljinica podrazumeda određenu “odgovornost”, jer u njoj moraš da vodiš računa i kako sediš i kakve pokrete praviš. U trenerci sam sama sebi kao neki dečačić, s tim što nekad baš tako obučena mogu da se osećam vrlo seksi.
Delujete veoma samouvereno i kada na sebi imate minimum odeće. U kom periodu života ste stekli tu vrstu sigurnsoti?
– Stalno sebe preispitujem i, mogla bih čak reći, u osamdest posto situacija nisam naročito samouverena. To je na neki način dobro, jer ljudi kod kojih je taj osećaj jako izražen počinju da stagniraju. Naravno, ne mislim samo na izgled, ali čak i ako se ograničimo na njega, ne nalazim uvek dovoljno razloga za veliku samouverenost. Ljudi mi ne veruju, ali postoje periodi kada sebi nađem više mana nego stvari za koje mislim da su lepe. Međutim, što se tela tiče, smatram da imam razloga da budem zadovoljna, s tim što se situacija promeni čim se malo opustim. Da smo radile intervju pre dve nedelje, rekla bih da moram da intenzivnije vežbam, a za to su bili “zaslužni” sladoledi i kokice koje sam jela s dečkom Ademom dok smo gledali filmove.
Nameravate li da jednog dana, kada prestanete da se bavite modelingom, mirne savesti uživate u sladoledu i kokicama?
– Često kažem da ću se pretvoriti u bundevu, mada se nadam da neću, pre svega zbog zdravlja, a i zbog toga što sam navikla da moram da izgledam dobro. Mislim da će me ta navika terati da slično razmišljam i u budućnosti. Verujem da ću uvek trenirati i voditi računa o tome šta jedem.
Da li ste vaspitavani u duhu „lutko mamina, najlepša si“ ili „što si se tako našminkala kad ti ne stoji dobro“?
– Hvala bogu, mama me je stalno terala da budem što ženstvenija, da se sređujem, nosim haljinice… Kad sam bila mala, zbog zadirkivanja vršnjaka, toliko sam bila nesigurna da je činila sve što je mogla ne bi li mi ulila samouverenost. Iz dana u dan trudila se da odagna moje verovanje da sam ružna, ali me nikad nije dizala u zvezde, kao što su činile mame nekih mojih drugarica. Bodrila me je kad kući dođem plačući, jer sam imala loš dan zbog dece, ali nikada nije preterivala.
Mislite li da su vam ta deca, možda, zavidela?
– Ne znam, a ne sećam se čak ni kada je i kako počelo njihovo zadirkivanje koje me je mnogo pogađalo. No, kad se sve sabere, to je veoma dobro uticalo na mene. Budući da sam oduvek želela da budem u centru pažnje, a da je učenje bilo jedini način na koji sam, u tom trenutku, tu svoju potrebu mogla da zadovoljim, bila sam izuzetno dobar đak. Postepeno sam naučila kako da se branim i da ne dam na sebe. Jednostavno, postala sam jača osoba, a to mi je veoma mnogo značilo kad sam otišla u inostranstvo. Nažalost, nismo svi isti, neko je jači, a neko prirodno osetljiviji. Neka deca, poput malog Alekse o čijoj se tragičnoj sudbini mnogo pričalo, ne uspeju da se izbore sa situacijom u kojoj su se našli. Svakom detetu koje ima takve probleme poručila bih da će sve to proći i da će mu posle niza godina delovati tako daleko.
Da li, kad se nađete u društvu manekenki, jedna drugu osmotrite, procenite, u mislima zaključite da bolje izgledate od njih ili ne?
– Opet ću pomenuti mamu. Dok sam bila mala, kad bismo šetale, od nje sam bezbroj puta čula – vidi što je zgodna devojka, vidi što je lepa ova tašna, vidi kako je ona žena lepo obučena… Takva sam i ja. Volim da uputim kompliment i da nekome ulepšam dan, pa zato kad sam u kontaktu s devojkom koja dobro izgleda, to joj i kažem. Naravno, “premerimo” se, ali ja zaista imam pozitivan stav. Uostalom, svaka od nas lepa je na drugi način.
Ko prati vaše “insta storyje” zna da posle svakog izlaska, ma koliko trajao, ustajete rano i idete u teretanu.
– Noćas sam legla u pola dva, a ustala u sedam. Vrlo lako se probudim, a odlično funkcionišem i ako odspavam samo četiri-pet sati. Moj dečko Adem mogao bi da spava 24 sata, samo kad ne bi imao baš nikakve obaveze dok ja, čim se probudim, odmah bih nešto da radim. Znate onu čuvenu izreku: “U prvom delu života mi stvaramo navike, a u drugom navike vode nas”. Toliko sam se navikla na vežbanje da mi je čudno kad izostane.
