Leontina Vukomanović: Naša uzbudljiva japanska avantura (foto)

U razgovoru za "Story", muzičarka Leontina Vukomanović opisuje utiske koje nosi iz Zemlje izlazećegsunca, u koju se sa ćerkom uputila kada su njih dve uspele da usklade obaveze, gde su i proslavile Lucijin osmi rođendan

Za mesec dana kompozitor, tekstopsac i pevačica Leontina stigla je da sa ćerkom Lucijom otputuje u Japan, organizuje “Dečje beogradsko proleće” i proslavi Lucijin osmi rođendan. U suštini, putovanje u Japan moglo bi se smatrati rođendanskim poklonom, koji će obe dugo pamtiti. Neke od tih živopisnih sećanja i fotografija, muzičarka je podelila s nama:

– Kada sam na jednoj dečjoj modnoj manifestaciji upoznala vlasnicu agencije koja organizuje porodična putovanja na daleke destinacije, predložila mi je da povedem Luciju na Tajland, Bali, u Japan… Kad smo uspele da uskladimo njene školske i moje mnogobrojne poslovne obaveze – krenule smo u “Zemlju izlazećeg sunca”. Dodatno sam se radovala, jer u Tokiju živi Danijela, moja drugarica iz studentskih dana i jedna od devojaka koje su ’91. godine bile sa mnom na sceni na brojnim muzičkim festivalima.

Dobrodošlica

Kada je, posle šesnaest sati putovanja, nas dvadesetak iz grupe stiglo nadomak hostela u kom smo bili smešteni, ugledali smo na drugoj strani ulici troje Japanaca koji drže veliku srpsku zastavu. To su bili naši domaćini, koji se sasvim dobro služe srpskim, jer već godinama kod njih dolaze gosti iz Srbije. Trudili su se da imamo sve što nam je potrebno, a za razliku od ovdašnjih, njihovi hosteli se ne razlikuju bitno od hotela. Svaka soba ima svoje kupatilo i malo predsoblje, kao i mini-bar.

Neobični kafei

Japanci nemaju vremena ni za porodicu, a kamoli za kućne ljubimce, ali imaju gde da se “druže” sa životinjama. U Tokiju postoje kafei s mačkama, psima, čak i sovama. Desetominutni boravak u njima košta oko 200 jena. Za piće treba da platite u proseku 350 jena, a želite li da nahranite te životinje – dodajte 500 jena. Preračunavanje cena ne iziskuje mnogo truda, jer je odnos jena i dinara skoro 1:1, tačnije za 200 jena treba dati 190 dinara.

Gužve, telefoni i krajnosti

Gužve su neopisive, a išle smo i da vidimo čuvenu Šibuja raskrsnicu na kojoj tokom jednog zelenog svetla na semaforu 3.000 ljudi pređe ulicu. Teško je zamisliti kakve su gužve u jutarnjem špicu, u metrou. U prevozu niko ni s kim ne priča, ne odgovara se ni na telefonske pozive, ali zato su tu igrice i manga stripovi. Bukvalno, čim stanu u neki red ili uđu u prevoz, Japanci se posvećuju svojim mobilnim telefonima. Putovale smo i vozovima koji nemaju mašinovođe, već je sve kompjuterizovano. Deci je to posebno zanimljivo, jer se stojeći ispred prednjeg prozora osećaju kao da upravljaju vozom. Nismo propustile da pogledamo “kapsula hotele”. Kad veoma dugo ostanu na poslu, budući da su cene u tim hotelima prihvatljive, stanovnici Tokija u njima prespavaju nekoliko sati, koliko im preostane do prvog metroa ili povratka na posao. Fanatici su kad su u pitanju antistres igračke, napravljene od memorijske pene. To su skviši i skvizi igračke, a oduševljenje njima zahvatilo je i Luciju, pa smo morali da ih kupimo.

Hanami

U Japanu postoji mnogo vrsta trešanja, a većina ih ne donosi plod. Ukrštanjem su ih doveli dotle da samo cvetaju i da taj cvet što duže traje, a boje idu od bele kao sneg do ciklama. U doba sakure, odnosno cvetanja trešnje, Japanci koji izlaze s posla, odlaze u parkove i dive se prizoru. Taj običaj posmatranja sakure naziva se hanami, a ja moram da priznam da je on u mojim mislima bio mnogo romantičniji nego što je u stvarnosti. Očekivala sam zelenu travu i kariranu ćebad, a videla sam plave najlone i kartonske kutije na kojima sede, izuvene cipele, obilje hrane i pića i na sve strane prepunjene kese za smeće. Tako je bilo u Ueno parku, koji je jedan od najlepših u Tokiju, a tu se nalazi i njihov čuveni zoološki vrt.

Rođendan

Danijela nas je povela u “Kawaii monster caffe”, čuveni tematski restoran u kom je sve kao da ste došli u Alisu u Zemlji čuda. U jednom trenutku svetlo se ugasilo, počela je pesma ”Happy Birthday” i pojavile su se neobično obučene devojke s tortom. Bila je to Lucijina prva rođendanska torta, a druge dve čekale su je u Beogradu – jedna kod kuće, a druga u igraonici, gde je rođendan slavila sa društvom iz škole.